Kako govorimo?
Čovečja sposobnost da govori dobrim delom zavisi od građe grkljana, šupljeg organa koji ima oblik sličan kutiji. To je u stvari prošireni deo dušnika čiji su zidovi od hrskavice iznutra obloženi sluzokožom. Na jednom određenom mestu s obe strane sluzokoža je zadebljala i ispupčena ka sredini grkljanske šupljine. Ta ispupčenja su glasne žice.
Šesnaest mišića, najfinijih mišića u organizmu, pokreću glasne žice. One mogu da zauzmu otprilike 170 različitih položaja. Da bi glasne žice zatreperile na određen način, treba da ih pokrene tačno određena količina vazduha. Ako su glasne žice zategnute tako da trepere oko 80 puta u sekundi, onda treperenje vazduha koje čujemo kao zvuk ima duboke tonove. Ako su toliko zategnute da trepere do 1.000 puta u sekundi, čujemo visoke tonove.
Ali čovečji aparat za govor ne sačinjavaju samo grkljan i glasne žice već i rezonantni prostori nalik na drvenu zvučnu kutiju violine. U rezonantne šupljine spadaju dušnik, pluća, usna i nosna šupljina, nosni sinusi i grudni koš.
Visina i boja glasa zavise od oblika i veličine ovih rezonantnih prostora. Ljudi sa lepim glasom imaju rezonantne prostore tako uobličene da se mogu smatrati savršenim muzičkim instrumentima. Ali nije dovoljno imati ove rezonantne prostore, treba ih znati kontrolisati. Pevač smišljeno koristi celokupni glasovni aparat — od prečage do čeonih sinusa.
Kod dečaka oko četrnaeste godine dolazi do zadebljavanja glasnih žica i porasta grkljana; stoga njihov glas postaje dublji, muški. To se naziva mutiranje.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Нема коментара:
Постави коментар