Šta je to buđ? (Biologija)

Šta je to buđ?

Verovatno ste nekad primetili buđ na parčetu hleba. Ako hleb nekoliko dana stoji na vlažnom, toplom mestu, pokrije ga mreža belih, paučinastih konaca, koji kao da su posuti crnim prahom.
Ako pogledate kroz mikroskop, videćete da je ova mreža načinjena od mnogobrojnih dugih, bezbojnih konaca, kojih ima dve vrste. Jedni su pokriveni crnim lopticama sa sporama, pomoću kojih se buđ razmnožava. Drugi su kraći i ulaze u hleb, pa služe kao korenje i upijaju hranu. To je, u stvari, buđ ili plesan. Buđ je vrsta gljivica.

Buđ raste na vlažnom, toplom vazduhu, naročito tamo gde ima dosta namirnica. Jedne se hrane trulom biljnom i životinjskom materijom, druge su paraziti, to jest, žive na živim bićima.
Najčešće vrste buđi su one koje narod zove crna i zelena buđ, a ime su dobile po boji njihovih spora. I pošto se ove spore nalaze u vazduhu svuda oko nas, one brzo „napadaju“ hranu, voće, pa čak i kožne predmete ostavljene na toplim i vlažnim mestima, i tamo počinju da se razvijaju.
Zelena buđ koja se razmnožava na hlebu zove se Penicillium glaucum. Njoj veoma slična, samo što raste na zemlji, je Penicillium notatum; od nje se dobija penicilin!
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…

Šta je to florofil? (Biologija)

Šta je to florofil?

Kad biste morali da izdvojite jednu glavnu osobinu po kojoj se biljke razlikuju od životinja, šta biste izdvojili? Zelenu boju biljaka. Naravno, ima i nekih izuzetaka, ali osnovno svojstvo biljaka je njihova zelena boja.
Ova zelena biljna boja — hlorofil — spada u najznačajnije materije na celom svetu zato što omogućuju biljkama da iz zemlje i vazduha uzimaju materiju, i da proizvode hranu. Kad biljke to ne bi činile, ne bi bilo ni ljudi ni životinja, jer ne bi imali čime da se hrane! Čak i one životinje koje se hrane mesom zavise od drugih životinja, koje se hrane biljkama. U stvari, svaka namirnica vodi poreklo od biljaka!
Zato je hlorofil, ta čudesna zelena materija krja omogućuje biljkama da hrane ljude i životinje, od najvećeg značaja za naš život! Hlorofil se nalazi u ćelijama, a često i u stablu i cvetovima.
Uz pomoć hlorofila živo tkivo biljke može da upije energiju iz Sunčeve svetlosti i da pomoću nje preobražava neorganske hemijske sastojke u organske ili „životne“. Ovaj proces se zove „fotosinteza“. Reč fotosinteza dolazi od grčkih reči koje znače „svetlost“ i „spajanje“.
Postoje biljke koje nemaju zelenu boju — hlorofil. Kako one žive? Čitava jedna grupa gljiva nema hlorofil i ne može da stvara sebi hranu. Zato se one hrane na drugi način. Kad uzimaju hranu od drugih biljaka ili životinja, zovu se „paraziti“. Ako je uzimaju iz istrulelih biljnih i životinjskih ostataka, zovu se „saprofite“.
Čovek može da izdvoji hlorofil iz biljaka i da ga koristi na različite načine. On pomaže da se unište izvesne bakterije.

Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…

Šta je osmoza? (Biologija)

Šta je osmoza?

Kako biljke uvlače vodu iz zemlje u svoje korenje? Kako životinje upijaju svarenu hranu iz creva u krvne sudove? U korenu biljaka i u zidovima životinjskih creva nema otvora. Proces kojim se to postiže zove se „osmoza“.
Kad stavite dva gasa jedan pored drugog, a ničim ih ne razdvojite, oni će se brzo pomešati. Isto važi i za tečnosti. Na primer, kap mastila će postepeno ravnomerno obojiti celu čašu vode.
Kod osmoze se ovo mešanje vrši kroz opnu, kao što su tanki zidovi sićušnih dlačica korenja biljaka ili obloge creva. Ova opna usporava proces mešanja, ali ga ne zaustavlja. U procesu osmoze kod živih bića opne propuštaju izvesne materije, a druge zaustavljaju. To delimično zavisi od građe opne, a delimično od sastava materije koja dolazi u dodir s njom. Naučnici misle da rastvorene materije u procesu osmoze prolaze kroz prostore između molekula, koji sačinjavaju opnu ili „membranu“.
Rastvoreni sastojci u dodiru s membranom vrše na nju izvestan pritisak, zvani „osmodski pritisak“. Ona strana s koje ima više čestica rastvorene materije ima veći osmodski pritisak, i stoga pravac u kome se ovaj proces uglavnom vrši je iz oblasti većeg u oblast manjeg pritiska.
Ali ovo kretanje se vrši u oba pravca, jer sve što može da prođe kroz osmodsku opnu, može iz nje i da izađe. U našem telu, na primer, membrane krvnih sudova stalno propuštaju razne sastojke u oba pravca. Na taj način svarena hrana ulazi u krvotok, a suvišni ugljen-dioksid izlazi iz krvi kroz pluća.

Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…

Znaš li šta je seme? (Biologija)

Znaš li šta je seme?


Jedan od načina na koji biljka proizvodi drugu biljku svoje vrste je pomoću semena. Kao što ptice legu jaja da bi proizvele mlade, tako biljka stvara seme da bi iz njega iznikla druga biljka slična njoj.
Cvet neke biljke mora da se oplodi da bi seme iz njega poraslo. Kad seme potpuno izraste ili sazri, mora da miruje. Ovaj period mirovanja je različit kod različitih vrsta semena. Mnogobrojno semenje se ne bi pi razvilo u biljku kad tokom zime ne bi mirovalo.
Da bi se razvijalo, semenu je potrebna vlaga, kiseonik i toplota. Ako seme u određenom roku ne počne da se razvija, ono ugine. Kad ljudi ostavljaju seme za kasniju upotrebu, ono mora da ostane suvo i da bude na određenoj temperaturi.
Semenje je vrlo različito po obliku, veličini, izgledu i boji. Seme različitih biljaka se stvara na različite načine. Postoji, na primer, koje u središtu nosi sićušnu novu biljku. Oko nje je nagomilana hrana, kojom će se mlada biljka hraniti dok ne pusti koren i lišće, i ne počne sama da stvara sebi hranu.

Kad je seme oplođeno, pa je mirovalo, i najzad primilo dovoljno vlage, kiseonika i toplote, počinje da se razvija. To se naziva klijanje. Ono obično nastaje kad vlaga dospe do semena. Kad seme upije vodu, ono nabubri. Kad nastanu hemijske promene, ćelije semena počnu ponovo da žive, i sićušna mlada biljka u semenu počne da raste. Veći deo semena odlazi u biljku koja raste. Semeni pokrivač otpadne, i nova biljka postaje sve veća, dok najzad ne sazri i ne počne sama da proizvodi seme.
Seme može da bude veliko ili malo. Seme begonije je tako malo da izgleda kao prašina. Kokosovi orasi su seme koje može da teži i 20 kilograma. Neke biljke imaju samo po desetak semena, dok druge, kao javor, imaju ih na hiljade.
Seme je uobličeno na razne načine, da bi lakše moglo da se rasprostire. Seme čička se zakači za krzno životinja i prelazi velike razdaljine. Seme koje se zalepi za blato ostaje na šapama životinja. Seme u voću raznose i ljudi i životinje. Neko seme ima „krila“ i oduva ga vetar, drugo pliva na vodi, dok treće roditeljska biljka „izbacuje“ kao iz puške.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…

Znaš li šta je besnilo? (Biologija)

Znaš li šta je besnilo?

Besnilo je jedna od najstarijih bolesti koje poznaje čovečanstvo. Od nje nema leka. Kada od nje oboli čovek ili životinja, smrt je neizbežna. Kako izgleda ta užasna bolest?
Ona napada mozak i kičmenu moždinu i zato je opasna po život. Infekciju izaziva virus, koji može da napadne sve toplokrvne životinje. Čovek oboli najčešće kada ga ujede pas koji je zaražen ovim virusom. Zato, kad nekoga ujede pas, uvek nastojimo da pronađemo psa da bismo ga odveli na pregled i utvrdili da li možda ima besnilo. Tu se ne sme računati na sreću.

Nije uvek lako utvrditi kada je pas besan zato što treba da prođe prilično dugo vremena dok se bolest kod psa ne ispolji — obično četiri do šest nedelja. Najpre je pas miran, ima temperaturu, ne pokazuje želju za hranom i odbija vodu. Zatim postaje uznemiren. Pljuvačka mu curi iz usta. On reži, laje i pokušava da ujede. Kada se ovi znaci jave, nema više nikakve nade. Pas će uginuti posle tri ili četiri dana.
Kod ljudi bolest počinje vrlo slično kao kod pasa. Čovek zaražen besnilom u početku je vrlo miran. Onda dobija temperaturu i oseća se čudno. Uskoro oseća jako grčenje mišića. Kada pokuša da pije vodu, mišići usta i grla se stežu kao u grču. Grčeve mišića izazivaju promene u nervnom sistemu. Nekada se verovalo da njih izaziva strah od vode, zato je besnilo dobilo još i drugo ime — hidrofobia, što znači „strah od vode“, ali to nije pravilan naziv za ovu bolest.
Smrt od besnila obično nastupa kada dođe do grča mišića za disanje. Kao što vidite, kod ove bolesti mere predostrožnosti su od najvećeg značaja. Mesto ujeda mora dobro da se očisti, a serum se daje u roku od tri dana posle ujeda. On deluje na virus pre nego što on uspe da se razmnoži i napadne mozak. Injekcije se daju svakog dana u toku tri ili četiri nedelje.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…

Šta je to dečja paraliza? (Biologija)

Šta je to dečja paraliza?

Malo je bolesti koje su izazvale toliko rasprava i tako mnogo straha kao što je dečja paraliza, ili poliomijelitis. Ta bolest se javlja u epidemijama, ali usamljeni slučajevi postoje uvek. Mada najčešće napada decu, svako može da oboli. Od velikog broja ljudi koji obolevaju od poliomijelitisa, malo je onih koji dobijaju težak oblik oboljenja.
Najčešći oblik poliomijelitisa traje dan ili dva, izaziva glavobolju, temperaturu, gušobolju i poremećaje u želucu, ali ne ostavlja nikakvu paralizu. U samo jednom od sto ovakvih slučajeva lekar može da utvrdi ozbiljan oblik poliomijelitisa. Od 100 slučajeva u kojima je poliomijelitis sigurno ustanovljen, polovina obolelih ozdravlja bez posledica, 30 ima neznatne posledice, 14 ima ozbiljniju paralizu, a 6 može da umre. Mogućnost da se oboli od poliomijelitisa u prvih dvadeset godina života iznosi samo 1:156.
Poliomijelitis prouzrokuju tri različita virusa. Kada virus poliomijelitisa dospe u telo, on kroz živce i krv stiže u kičmenu moždinu i mozak. Virus raste u ćelijama sive mase kičmene moždine.
Kada ove živčane ćelije oteknu i obole, mišići koji se nalaze pod njihovom kontrolom ne mogu da rade. Oni su oduzeti — paralizovani. Ako živci ozdrave, mišići mogu ponovo da se pokreću. Ali ako virus uništi živčane ćelije, mišićne ćelije koje su sa njima u vezi ostaju oduzete zauvek.
Postoji nekoliko vrsta poliomijelitisa, zavisno od toga koji deo tela je zahvaćen bolešću. Kičmeni poliomijelitis napada živce u kičmenoj moždini. Bulbarni poliomijelitis napada produženu moždinu i može da parališe mišiće za disanje. Mnogi životi su spaseni zahvaljujući „čeličnim plućima“ koja mehanički održavaju disanje kod obolelih od ove vrste poliomijelitisa.
Danas postoji nada da će se opasnost od poliomijelitisa sasvim otkloniti. Dr Jonas Salk je izradio vakcinu protiv poliomijelitisa koju primaju milioni ljudi da bi se zaštitili. Ona predstavlja jedno od najvećih dostignuća u medicini i dala je ljudima nove nade.

Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…