Zašto starimo?
Znate li da je u starom Rimu običan čovek mogao da očekuje da će živeti najviše 23 godine? Pre otprilike sto godina prosečan ljudski vek iznosio je 40 godina.
Većina ljudi bi želela da živi veoma dugo; niko ne želi da ostari. Ali starenje je proces koji počinje od samog rođenja i nastavlja se u toku celog života.
Kada neko ulazi u sve dublju starost, sve radnje i životni procesi organizma se usporavaju. Čovek gubi deo svoje snage i njegova čula gube oštrinu. Obično dolazi i do smanjenja telesne težine i visine. Zajedno sa ovim može da dođe do slabljenja vida, delimične gluvoće, sede kose i do opuštenosti i manje gipkosti kože.
He stare svi ljudi podjednakom brzinom, ali se neke promene koje dolaze sa godinama ne mogu izbeći, zato što se one događaju u tkivima tela i u svim njegovim organima. Na primer, ćelije bubrega, jetre, gušterače i slezine počinju postepeno da propadaju, zato što krvni sudovi stare i ne vrše dovoljno snabdevanje krvlju i hranom, kao nekada. Štitna i druge žlezde isto tako propadaju.
Celokupni sistem za krvotok u organizmu počinje da se menja sa godinama i ne funkcioniše onako aktivno kao nekada. Zbog ovih promena mi čak i ne dišemo na isti način. Oči, uši, kosti, zglobovi, krv, koža, nokti i zubi, sve to počinje da se degeneriše ili da propada. To je razlog što stariji svet često mora da promeni svoj način života i ishrane.
Ove promene su biološke i ne mogu se sprečiti, jednostavno zato što ostarela tkiva i organi ne mogu više da rade punom snagom. Starosne promene nisu svuda jednake. Čovek od šezdeset godina može da ima neka tkiva i organe kao čovek od osamdeset godina, dok mu drugi organi mogu biti očuvani kao kod čoveka od četrdeset, trideset pa čak i dvadeset godina.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Нема коментара:
Постави коментар