NADLEŽNOST SUDOVA I MEĐUNARODNIH ARBITRAŽA U MEĐUNARODNOM POSLOVANJU
Međunarodni ugovori mogu da dovedu do sukoba zakona, ali i do sukoba jurizdukcija, to jest nadležnosti sudova. Sporovi koji nastaju u vezi sa nepokretnostima spadaju u nadležnost one države u kojoj se ta nepokretnost nalazi. Kada su u pitanju sporovi u vezi intelektualne svojine patentima, žigovima, modelima, onda se na to odnosi nadležnost države u kojoj su ta prava izdata. Sporovi koji nastaju iz pravnih odnosa ciji su predmet nepokretnosti ne spadaju u domen isključive nadležnosti određene zemlje. Nadležnost sudova mogu da predvide ugovorne strane svojom voljom. Kada su u pitanju obligaciono pravni odnosi sa inostranstvom može da dođe i do sukoba nadležnosti sudova. Same ugovorne strane mogu da se sporazumeju da se eventualni spor iz ugovora može da rešava određeni sud. To može da bude predviđeno u ugovoru, a može da se napravi i nov ugovor. Da ekonomski jače i moćnije zemlje ne bi diktirale uslove u sklapanju ugovora predviđa se da sporazum o izboru merodavnog suda neće biti punovažan ako je nastao zloupotrebom ekonomske moći jedne od zemalja. U međunarodnim trgovačkom odnosima ugovorne strane sve više ugovaraju nadležnost arbitraže, umesto nadležnosti suda. Elastičnost međunarodnih arbitraža ogleda se u tome sto one nastoje da donesu određenu odluku po načelu pravičnosti. Što znači da arbitri u međunarodnim arbitražama mogu da deluju na principima pravičnosti i da nisu obavezni da se čvrsto pridržavaju propisa. To omogućava i znatno olakšava arbitrima da nađu pravično i pošteno rešenje. Samim stavljanjem klauzule u međunarodni ugovor koja znači da će njihove sporove rešavati ugovorene arbitraže, ove strane su pokazale da imaju poverenje u arbitraže, da ce one na pošten i pravičan način da reše njihove probleme. Sama arbitraža se ugovara na dobrovoljnoj bazi, sporazumom stranaka. Arbitražna klauzula o ugovaranju arbitraže kao izabranog suda mora da bude sadržana u ugovoru ili u posebno napisanom dokumentu.
Нема коментара:
Постави коментар