Šta je to koža? (Biologija)

Šta je to koža?

Kada razmišljamo o ljudskom telu, srce, jetru ili mozak odmah svrstavamo među organe, jer oni imaju svoje određene funkcije. Ali, da li vam je poznato da je i koža organ?

Dok ostali organi zauzimaju malo prostora ili bar određeni prostor, koža se prostire po celoj površini našeg tela i tako stvara jedan omotač čija je ukupna površina oko dva kvadratna metra. Broj složenih struktura koje se nalaze na svakom kvadratnom centimetru kože je neverovatan, počev od znojnih žlezda pa sve do živaca.

Koža se sastoji od dva sloja tkiva. Jedan je deblji i dublji i naziva se krzno. Iznad njega je drugi sloj — pokožica. Ova dva sloja su spojena na taj način što se donji sloj talasasto uvlači u gornji, sa kojim se čvrsto vezuje. Zbog toga je koža talasasta i obrazuje šaru koju možemo primetiti na nekim njenim delovima, na primer na dlanskoj strani prstiju.

Gornji sloj kože, pokožica, nema krvnih sudova, a sasvim na površini sastoji se od ćelija različitog oblika smeštenih u slojevima koji su pri vrhu orožali. To je veoma dobro, jer taj poslednji, orožali sloj štiti telo. On nije osetljiv na bol, a ni voda ne utiče na njega. Na mestima na kojima je najdeblji (na primer, na peti, žuljevima, itd) pruža veći otpor električnoj struji.

Najdublji slojevi pokožice su živi i njihov je zadatak da stvaraju nove ćelije. Matične ćelije potiskuju ove nove ćelije naviše, a one se odvajaju od svog izvora ishrane i vremenom izumiru pretvarajući se u rožasti sloj.

U toku dana, usled mnogih radnji koje obavljamo, bezbroj takvih mrtvih ćelija nestaje, ali se zato odmah stvaraju nove koje ih zamenjuju. Zbog toga naša koža ostaje mlada.

U koži postoji oko trideset slojeva rožastih ćelija. Kad god površinski sloj otpadne, usled pranja ili trenja, novi sloj je odmah spreman da ga zameni. I koliko slojeva otpadne, toliko je uvek novih, onih dubljih, koji ih zamenjuju. Zato kožu možemo da peremo i trljamo kako bismo je održali čistom, a da joj pri tome ne nanesemo nikakvu štetu.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...

Šta je regeneracija? (Biologija)

Šta je regeneracija?

Zar ne bi bilo divno kad bi ljudima koji izgube ruku ili nogu, ili samo prst u nekom udesu, mogao jednostavno da poraste novi? To, na žalost, kod ljudi nije moguće, ali ima živih bića kod kojih jeste. Proces u kojem živi organizmi obnavljaju strukturu ili ponekad čak i cele organe naziva se regeneracija.

Među živim bićima regeneracija je prilično različita. Na primer, kod nekih vrsta glista i morskih zvezda, sićušni deo tela može da obnovi čitav organizam. Ako je ostao samo mali deo, izrašće celo novo telo.

S druge strane, imamo jednu vrstu regeneracije do koje dolazi u našem sopstvenom telu. Površinski sloj naše kože neprestano otpada u vidu malih komadića i zamenjuje se drugim ćelijama. Naša kosa i nokti se obnavljaju neprekidno. Čak i naši stalni zubi su jedan primer regeneracije. I kod životinja postoji menjanje perja, krzna ili krljušti, koji se zamenjuju novim u procesu regeneracije.

Što je organizam složeniji, a čovek ima vrlo složen organizam, to je njegova sposobnost regeneracije manja. Čovek, kao ni drugi sisari, ne može da obnovi nijedan organ u celini. Ali gušteri i insekti mogu da regenerišu čitave udove. Regeneracija kod čoveka predstavlja u stvari samo popravku oštećenja, kao što su prelomi kostiju, povrede kože, mišića i nekih vrsta živaca.

Regeneracija se vrši na dva načina. U prvom slučaju novo tkivo raste sa površine rane. U drugom preostali delovi se menjaju i reorganizuju, ali novi materijal se ne stvara.

Kada izrasta novi materijal (kao što su udovi), on raste na sledeći način. Pupoljak regeneracije se obrazuje na površini rane. On je obično kupastog oblika i sadrži embrionalnu vrstu ćelija, ili ćelije onakve kakve postoje o rođenju tog živog bića. Ove ćelije se razvijaju u ćelije posebno namenjene gradnji novog organa, i one rastu, a novi organ se postepeno stvara.

izvor: 1000 zašto, 1000 zato...

Zašto nam je potrebna so? (Biologija)

Zašto nam je potrebna so?

Ljudsko telo sadrži oko 60 procenata vode. Mnogi naši organi imaju neverovatno velik procenat vode. Na primer, mišići imaju oko 70 procenata, jetra isto toliko, mozak 79, a bubrezi 83.

Ali ta telesna tečnost nije čista voda. To je u stvari rastvor soli. Zbog čega?

Po jednoj naučnoj teoriji, sve kopnene životinje, pa i čovek, potiču od organizama koji su živeli u moru. Telesna tečnost tih živih bića bila je morska voda. Kada su se ta bića preselila na kopno, u njihovim telima zadržala se morska voda; ali na kopnu nije bilo mogućnosti da se obezbedi dovoljno soli prirodnim putem.

Biljke koje rastu na kopnu ne sadrže dovoljno soli. Zbog toga životinje koje se hrane biljem — biljojedi — imaju potrebu za solju. Telo svakodnevno gubi izvesnu količinu tečnosti koja sadrži so, a biljna hrana to ne nadoknađuje. Međutim, životinje koje se hrane mesom — mesožderi — ne osećaju takvu dopunsku potrebu za solju. One nalaze dovoljne količine soli u mesu svojih žrtava. To isto važi i za ljude. Eskimi, na primer, hrane se uglavnom mesom i zato nemaju potrebe za nekim posebnim uzimanjem soli.

Stanovnici unutrašnjosti kopna uvek traže više soli nego oni koji nastanjuju morske obale. U Meksiku se so nekada davno smatrala tako dragocenom, da je čak postojao bog soli. A u Evropi, u stara vremena, ljudski rad se plaćao solju.

U ljudskom telu so se nagomilava uglavnom u koži. Ako se neko dijetalno hrani i ne uzima so, krv će gubiti so kroz razne vidove izlučivanja. Tada koža mora da daje krvi svoje rezerve soli, jer koncentracija soli u krvi mora da bude stalna. Ustupanje rezervi soli povoljno deluje u slučajevima nekih oboljenja. Zbog toga se dijete koje isključuju so često preporučuju obolelim osobama.

So se odstranjuje uglavnom preko bubrega. Ako bubrezi obole, bolesnicima se zabranjuje uzimanje soli da bi se time smanjio rad bubrega.

izvor: 1000 zašto, 1000 zato...

Zašto se znojimo? (Biologija)

Zašto se znojimo?

Zamislimo da je naše telo jedna uvek zapaljena peć. Hrana koju uzimamo bila bi gorivo koje sagoreva u telu. U toku tog procesa telo troši oko 2.500 kalorija.

Ova količina toplote je dovoljna, da se 28,5 l vode zagreje do tačke ključanja. Šta se dešava sa tolikom toplotom u našem telu? Kad ne bi postojala kontrola temperature, mi bismo sigurno bili „vrući“. Ali nama je poznato da se telesna temperatura ne penje preko 37° Celzijusa, osim kada smo bolesni.

Znojenje je jedan od načina koji obezbeđuje održavanje normalne telesne temperature.

Ako je temperatura krvi porasla, centar za hlađenje počinje da radi. Proces oksidacije ili sagorevanja materija se usporava i dešava se još nešto što je značajno. Krvni sudovi u koži se šire, a višak toplote odlazi sa isparavanjem znoja. Zato, na primer, osećamo hladnoću posle kupanja, jer voda koja ostaje u dodiru sa našom toplom kožom brzo isparava i rashlađuje nas. Zbog toga je i znojenje deo procesa hlađenja tela.

Znojenje je nalik na tuš koji pere telo. Tečnost izlazi kroz bezbroj finih otvora na koži u vidu vidljivih malih kapljica koje brzo isparavaju i brzo rashlađuju telo — ukoliko je potrebno.

Ako u vazduhu ima dosta vlage, osetićemo izvesne teškoće zbog toga što voda na našoj koži ne može lako da isparava. Zbog toga se hladimo lepezom da bismo „rasterali“ vlažan vazduh i pomogli isparavanje znoja.

izvor: 1000 zašto, 1000 zato...

Zbog čega je naše telo toplo? (Biologija)

Zbog čega je naše telo toplo?

Za održavanje života i rad, čovečjem telu je potrebna energija. Ona se dobija sagorevanjem hrane koju unosimo.

Rezultat sagorevanja hrane u našem telu, naravno, nije vatra niti velika toplota. To je veoma blaga, tačno podešena toplota. U čovečjem telu postoje materije koje spajaju kiseonik sa gorivom na unapred određeni način.

Čovečje telo održava stalnu temperaturu, između 36,6°C i 37°C, bez obzira na temperaturu okoline. To se postiže preko centra u mozgu koji se zove centar za održavanje telesne toplote. On se u stvari sastoji iz tri centra: jednog koji kontroliše temperaturu krvi; drugog, koji podiže temperaturu krvi kada ona opadne — centar za proizvodnju toplote, i trećeg koji omogućava hlađenje krvi kada je temperatura suviše visoka — centar za hlađenje.

Šta se dešava ako temperatura tela pada? Deo živčanog sistema za održavanje telesne toplote podstaknut je da stupi u dejstvo. Tada neke žlezde izlučuju sokove čija je uloga da povećaju sagorevanje hranljivih materija u mišićima i jetri, i tako unutrašnja toplota tela raste. U isto vreme krvni sudovi kože se skupljaju, tako da se zračenjem gubi što manje toplote. Kožne žlezde učestvuju pri tom izlučivanjem masne materije, koja pomaže telu da sačuva toplotu.

Drhtanje nastaje nesvesno, kada temperatura krvi padne suviše nisko. Centar za proizvodnju toplote u mozgu natera vas da drhtite da biste proizveli što više toplote!

Ako temperatura tela raste, centar za hlađenje počinje da radi. On širi krvne sudove u koži, tako da suvišna toplota odlazi zračenjem iz tela. Pored toga, rashlađivanje tela postiže se i znojenjem.

izvor: 1000 zašto, 1000 zato...

Zašto osećamo žeđ? (Biologija)

Zašto osećamo žeđ?

Ako ožednimo a nemamo mogućnosti da nešto popijemo, osetićemo tako veliku žeđ da ćemo sve drugo zaboraviti. Svi smo mi ponekad bili žedni, ali možemo li i zamisliti kako se oseća neko ko danima nije pio vode? Ako čovek ne unosi u organizam nikakvu tečnost tri nedelje, on je osuđen na smrt.

Jednostavno, našem telu je potrebno da dopunjuje svoje zalihe tečnosti, iako 50 do 60 procenata njegove težine čini voda! U stvari, prosečna odrasla osoba gubi u toku dana oko 700 g vode znojenjem i izlučuje oko 1,3 l kroz otpadne materije. S druge strane, bez obzira na to da li pijemo ili ne, mi unosimo vodu. Varenjem hrane organizam dobija skoro 350 g tečnosti dnevno. Ali taj proces gubljenja i uzimanja tečnosti nije dovoljan za stalno održavanje vode u onoj količini koja je neophodna našem telu. Žeđ je znak koji opominje da je telu potrebno više vode.

Mnogi veruju da žeđ nastaje usled suvih usana ili sušenja grla, ali to nije tačno. Do ove pojave dolazi iz raznih razloga, kao što su nervoza, naporan rad ili, jednostavno, usporeno lučenje pljuvačnih žlezda. Njihov rad može da se pojača (na primer, uzimanjem limunovog soka), ali to neće uticati na žeđ. Drugim rečima, rad pljuvačnih žlezda može da bude normalan, želudac, krvotok i mokraćna bešika mogu da budu puni vode, a da ipak osećamo žeđ. Tako neko može da popije nekoliko čašica rakije i da još uvek bude žedan, ako je između čašica jeo slani kikiriki.

Razlozi ovih pojava leže u tome što promena količine soli u našoj krvi izaziva žeđ. U krvi postoje određene normalne količine vode i soli. Ako se taj odnos promeni u korist soli, nastaje osećaj žeđi.

U mozgu postoji centar za žeđ koji reaguje na određenu količinu soli u krvi. Ako se ta količina izmeni, centar reaguje na taj način što šalje poruke zadnjem zidu ždrela. Odatle one odlaze u mozak i usled tih kombinovanih osećaja nastaje žeđ.

izvor: 1000 zašto, 1000 zato...

Zašto je čovečjem telu potrebna voda? (Biologija)

Zašto je čovečjem telu potrebna voda?

Voda čini šezdeset procenata čovečjeg tela. Kad biste ljudsko telo mogli iscediti kao limun, dobili biste oko pedeset litara vode. Ona, zbog materija koje sadrži, nije kao obična voda. U krvnim sudovima nalazi se oko četiri litra vode, koju srce održava u stalnom kruženju kroz telo. Ova krvna voda stalnim proticanjem kupa svaku ćeliju čovečjeg tela. Voda igra ulogu sprovodioca toplote kroz telo. Čak i ako ne pijete vodu u toku dana, vi unosite jedan litar vode sa čvrstom hranom koju jedete, jer povrće, voće, hleb i meso sadrže od trideset do devedeset procenata vode. Pored toga, svako unosi oko dva litra vode dnevno u vidu tečnosti. Popijena voda odlazi iz creva u krv.

U toku dana, oko deset litara vode kruži između različitih organa čovečjeg tela. Na primer, kada žvaćete hranu, vi istovremeno sisate malu količinu pljuvačke iz pljuvačnih žlezda i progutate je zajedno s hranom. Ubrzo zatim voda u pljuvačnim žlezdama je nadoknađena vodom iz krvnih sudova.

Količina vode u krvi ostaje stalno ista. I kada ste veoma žedni, posle napornog rada u toku toplog dana, krvni sudovi sadrže istu količinu vode. Bez obzira koliko popijete vode, količina vode u krvnim sudovima ostaje ista.

A višak vode se raspoređuje u razne organe: creva, jetru, mišiće i bubrege.

izvor: 1000 zašto, 1000 zato...

Zašto starimo? (Biologija)

Zašto starimo?

Znate li da je u starom Rimu običan čovek mogao da očekuje da će živeti najviše 23 godine? Pre otprilike sto godina prosečan ljudski vek iznosio je 40 godina.

Većina ljudi bi želela da živi veoma dugo; niko ne želi da ostari. Ali starenje je proces koji počinje od samog rođenja i nastavlja se u toku celog života.

Kada neko ulazi u sve dublju starost, sve radnje i životni procesi organizma se usporavaju. Čovek gubi deo svoje snage i njegova čula gube oštrinu. Obično dolazi i do smanjenja telesne težine i visine. Zajedno sa ovim može da dođe do slabljenja vida, delimične gluvoće, sede kose i do opuštenosti i manje gipkosti kože.

He stare svi ljudi podjednakom brzinom, ali se neke promene koje dolaze sa godinama ne mogu izbeći, zato što se one događaju u tkivima tela i u svim njegovim organima. Na primer, ćelije bubrega, jetre, gušterače i slezine počinju postepeno da propadaju, zato što krvni sudovi stare i ne vrše dovoljno snabdevanje krvlju i hranom, kao nekada. Štitna i druge žlezde isto tako propadaju.

Celokupni sistem za krvotok u organizmu počinje da se menja sa godinama i ne funkcioniše onako aktivno kao nekada. Zbog ovih promena mi čak i ne dišemo na isti način. Oči, uši, kosti, zglobovi, krv, koža, nokti i zubi, sve to počinje da se degeneriše ili da propada. To je razlog što stariji svet često mora da promeni svoj način života i ishrane.

Ove promene su biološke i ne mogu se sprečiti, jednostavno zato što ostarela tkiva i organi ne mogu više da rade punom snagom. Starosne promene nisu svuda jednake. Čovek od šezdeset godina može da ima neka tkiva i organe kao čovek od osamdeset godina, dok mu drugi organi mogu biti očuvani kao kod čoveka od četrdeset, trideset pa čak i dvadeset godina.

izvor: 1000 zašto, 1000 zato...

Šta su to hormoni? (Biologija)

Šta su to hormoni?

Hormone luče žlezde sa unutrašnjim lučenjem, što znači da se oni izlučuju u organizmu. One se još nazivaju žlezde bez izvodnog kanala, zato što ne upućuju svoje proizvode u kanale, već neposredno u krvotok. Hormone takođe stvaraju i neki organi kao što su jetra i bubrezi, ali većina hormona je proizvod žlezda.

Svaki hormon ima svoje posebno dejstvo u telu. Uopšte, zadatak hormona je da regulišu unutrašnje funkcije tela, kao što su rastenje, ishrana, stvaranje zaliha hranljivih materija i njihovo korišćenje kao i procesi razmnožavanja. Ako žlezde proizvode suviše ili nedovoljno hormona, to može da dovede do nenormalnog fizičkog izgleda.

Evo šta neke glavne žlezde i hormoni rade u našem telu.

Hipofiza je najvažnija od ovih žlezda jer ona upravlja i radom svih drugih žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Njena veličina zaista iznenađuje: ova važna žlezda je otprilike velika kao zrno graška i približno isto toliko teška. Ona je pridodata donjoj površini mozga i zaštićena susednom kosti. Iako je hipofiza tako mala, podeljena je u dva jasno odvojena režnjića — prednji i zadnji. Kroz zadnji režnjić, koji je manji od prednjeg, prolazi više od 50.000 živčanih vlakanaca. Hormon koji proizvodi jedan deo ove žlezde ima za zadatak da podstiče rastenje. Hipofiza proizvodi i dva hormona koji kontrolišu korišćenje vode i masti, krvni pritisak, i način na koji regulišemo toplotu u našem telu. Hipofiza nadzire i razvoj polnih osobina kod muškarca i žene. Ona upravlja i onim delom prometa materija koji ima zadatak da pretvara hranu u različite oblike energije. Hipofiza utiče i na rad mišića, bubrega i drugih organa.

Štitna žlezda, koja je smeštena u vratu, proizvodi hormon koji podstiče rastenje i razvoj tela i procese metabolizma u njemu.

Iznad vrha oba bubrega nalazi se po jedna nadbubrežna žlezda. Ona proizvodi hormon koji se zove adrenalin. Ovaj hormon utiče na krvni pritisak i reakcije pri uzbuđenju ili neuobičajenim situacijama. Kada se čovek uzbudi ili uplaši, stvara se više ovog hormona.

Druge žlezde u telu proizvode hormone od kojih zavisi da li ćete se ponašati kao dečak ili kao devojčica. Kao što vidite, od hormona zavisi dobrim delom kako ćete izgledati i kakvo će biti vaše zdravlje.

izvor: 1000 zašto, 1000 zato...

Da li postoje džinovi? (Biologija)

Da li postoje džinovi?

Svi mi znamo da postoje Pigmeji. Ali, postoji li neka ljudska grupa znatno viša od proseka, kao što su Pigmeji niži od prosečnog čoveka?

He postoji. Visina ljudi je različita u različitim delovima sveta. Neki narodi su niskog rasta — Eskimi, Laponci i neka indijanska plemena u Južnoj Americi. Ljudi nekih plemena u istočnom delu Afrike imaju prosečnu visinu od 185 cm i više. Ali oni nisu džinovi.

U stvari, izgleda da su džinovi postojali samo u bajkama i narodnim pričama. U mnogim delovima Evrope i Azije postoje priče o džinovima koji su živeli u davna vremena, ali naučnih dokaza nema da su takvi ljudi ikada stvarno postojali.

Pa ipak, svi smo videli džinove koji se prikazuju u cirkusima i na vašarima. Kako su oni postali tako visoki? Na žalost, to su obično ljudi koji pate zbog nenormalnog izgleda svog tela. U većini slučajeva posredi je poremećaj jedne od najvažnijih žlezda čovečjeg tela, hipofize.

Hipofiza reguliše rad i rast mnogih organa. Ponekad se stvara tumor koji povećava ovu žlezdu. Ovako povećana, žlezda luči veće količine hormona nego normalno. Jedan od ovih hormona je hormon rasta, koji utiče na veličinu organa i skeleta.

Kada je lučenje ovog hormona suviše veliko u vreme dok kosti još uvek rastu, one će nastaviti da rastu. Takva osoba može da dostigne visinu i od 245 cm. Ovo stanje je poznato kao džinovski rast. Ali takva osoba je džin samo zato što se nešgo nepravilno dogodilo u njenom telu.

izvor: 1000 zašto, 1000 zato...