Šta su nosni sinusi? (Biologija)

Šta su nosni sinusi?

Nosni sinusi su produžeci nosne šupljine, normalno ispunjeni vazduhom. Čovek ima osam ili više ovakvih malih šupljina u kostima čela i lica. U čeonoj kosti nalaze se dva sinusa. Najveći sinusi su u gornjoviličnim kostima, a nešto manji se otvaraju u gornjem delu i na bočnoj strani nosne duplje.
Sve ove šupljine su obložene produžecima sluzokože nosne duplje, a sluz iz sinusa sliva se u nos. Postoje mnoga mišljenja o tome zašto imamo sinuse. Moguće je da oni doprinose zagrevanju vazduha koji prolazi kroz nos i održavanju njegove vlažnosti. Ili, možda omogućuju jače odzvanjanje (rezoniranje) glasa. Možda sinusi ispunjeni normalno vazduhom postoje samo zato da bi lobanja bila što lakša.
Zapaljenje sinusa može da nastupi posle jake kijavice ili gripa ili neke druge zarazne bolesti.
U toku zapaljenja sinusa oseća se bol na licu, čelu ili pored očiju, koji se obično javlja svakoga dana u isto vreme. Ponekad se javlja i jače lučenje sluzi iz nosa. Bol je izazvan pritiskom sluzi koja se sakuplja u sinusu, jer ne može zbog otoka sluzokože normalno da se sliva u nos.
Zapaljenje sinusa u gornjoviličnoj kosti ponekad može da nastane zbog oboljenja gornjih zuba.
Zapaljenja sinusa retko zahtevaju da se izvrši operacija. A kada se ona vrši, cilj je da se proširi otvor u nosu da bi se omogućilo bolje oticanje sluzi.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…

Zašto se u nosu luči sluz? (Biologija)

Zašto se u nosu luči sluz?

Vazduh ulazi u naše telo kroz nos. Međutim, pre nego što uđe u pluća, mora da se zagreje i prečisti. Mnoge čestice prašine koje ulaze zajedno s vazduhom uklanjaju se u nosu.
Prvo čišćenje ovog vazduha obavljaju čekinjaste dlačice koje se nalaze na ulazu u nos. Tu se zaustavljaju grube čestice. Sluz nosa je providna kao staklo. Kasnije postaje sivkasto-zelene boje zato što se sa njom mešaju zrnca prašine koju je sluz zaustavila. Od nosa pa sve do vazdušnih prostora pluća — alveola, putevi kojima prolazi vazduh obloženi su ćelijama iz kojih izrastaju nežne male dlačice, treplje.
Čovek udiše neizmerno mnogo zrnaca prašine svakog minuta u toku dana i noći. Nje ima svuda, gde god živite. Samo je vazduh na okeanu oslobođen prašine, i to tek pošto otplovite oko 800 km od obale.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato...

Kako dišemo? (Biologija)

Kako dišemo?

Svako živo biće mora da diše. Životinje disanjem unose kiseonik u telo. Udišući vazduh, čovek uzima kiseonik. Disanje izgleda prosto. Mi čak i ne mislimo kako dišemo, mada disanje sačinjavaju prilično složene radnje. Kada čovek udiše vazduh, on prolazi kroz čitav niz cevi u telu koje se zovu disajni putevi. Oni počinju nosem, gde se zaustavljaju čestice koje bi mogle da budu štetne za pluća. U nosu se vazduh prečišćava i zagreva.
Iz nosa se vazduh spušta kroz ždrelo. Odatle kroz grkljan i dušnik odlazi u dve manje cevi zvane dušnice, od kojih svaka ulazi u po jedno plućno krilo. Pluća su veliki, meki organi, a sastoje se iz dva plućna krila, desnog i levog. Svako plućno krilo je potpuno obavijeno tankim pokrivačem koji se zove pleura ili plućna maramica.
Plućno tkivo liči na sunđer. Sastavljeno je iz mnoštva nežnih malih mehurića ispunjenih vazduhom koji u njih ulazi. Kroz dušnice vazduh stiže u plućne mehuriće. U njima se uzima kiseonik iz vazduha a nepotrebni gasovi izbacuju se iz tela. Ovi mali mehurići, ispunjeni vazduhom, zovu se alveole.
Vazduh koji udišemo sadrži kiseonik, azot, ugljen-dioksid i vodenu paru. Ovi gasovi se nalaze i u ljudskoj krvi, samo u različitim količinama. Kada udahnemo svež vazduh, tada u alveolama ima više kiseonika nego u krvi. Zato kiseonik iz vazduha prolazi u krv kroz vrlo tanke zidove alveola i sitnih krvnih sudova, kapilara. Ugljen-dioksida ima više u krvi a manje u alveolama i zato odlazi iz krvi u alveole pluća, odakle ga izdišemo.
Uzimanje kiseonika iz vazduha a izbacivanje ugljen-dioksida iz tela omogućuje ćelijama da dobiju kiseonik a da se oslobode štetnog ugljen-dioksida.
Koliko vazduha pluća mogu da prime? Da bismo to izmerili, moramo da uzmemo u obzir normalno disanje, zatim dopunsku količinu vazduha do kraja dubokog udaha i količinu do kraja dubokog izdaha. To se zove vitalni kapacitet ili količina vazduha koju pluća mogu da prime. Odrastao čovek ima vitalni kapacitet koji iznosi nešto malo više od 4 litra vazduha; vitalni kapacitet žene iznosi oko 3 litra.
Pluća nikada nisu prazna, čak i kada se snažno napregnemo da izdahnemo vazduh. Količina vazduha koja ostaje u plućima posle maksimalnog izdisaja zove se rezidualni vazduh, a kada udahnemo, ovaj rezidualni vazduh se meša sa svežim vazduhom.
Disanje je i voljna i nevoljna radnja. Dišemo i kada ne mislimo na to, ili kada spavamo. Ali disanje možemo zaustaviti za kratko vreme ako to hoćemo — kao kada zadržavamo dah dok se gnjuramo.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato...

Kako rade bubrezi? (Biologija)

Kako rade bubrezi?

Bubrezi su dva spljoštena, pasuljasta, čvrsta organa koja spadaju u najvažnije organe našeg tela. Dugi su oko 8 cm i leže sa obe strane kičme u visini pojasa.
Bubrezi izbacuju nepotrebne materije iz organizma. Za organizam je isto toliko važno da se oslobodi onoga što mu nije potrebno i što ne može da koristi kao što mu je važno da unese ono što mu je potrebno. Bubrezi regulišu količinu vode i drugih materija u krvi.
U spoljnom delu svakog bubrega krvni kapilari grade petlje u obliku malog klubeta koje je prekriveno finom opnom. U svakom bubregu ima oko 1.500.000 ovih klubadi koja se zovu glomeruli. Svakog minuta kroz bubrege prođe više krvi nego kroz ma koji drugi organ. Klubad propuštaju kroz svoje opne jedan deo tečnosti iz krvi koja nosi najfinije rastvorene materije.
Tečnost koja prolazi kroz opne zove se prvobitna mokraća. Ona se sakuplja u peharastom zidu koji prekriva svako klube. Vrlo fina cevčica koja se naziva tubulus odvodi mokraću iz pehara.
Dok mokraća protiče kroz sitne tubule, u graničnim ćelijama njihovog zida obavlja se razmena materija. Materije koje su potrebne organizmu vraćaju se u krv. Zato se šećer ne gubi iz tela.
Veliki deo vode iz cevčica se takođe vraća u krv. Na taj način, bubrezi obezbeđuju zadržavanje dovoljne količine vode. Ako se neko znoji ili ne pije dovoljno vode, bubrezi će vraćati više tečnosti u krv. U tom slučaju će se stvarati manje mokraće. Bubrežne cevčice takođe omogućuju regulisanje kiselosti krvi.
Sve male cevčice se prikupljaju u unutrašnjem delu svakog bubrega i ulivaju u jednu finu kesu, karlicu bubrega. Mokraća zatim silazi u dve cevi koje se zovu ureteri i spajaju bubrege sa mokraćnom bešikom.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…

Šta je malokrvnost? (Biologija)

Šta je malokrvnost?

Malokrvnost označava različita stanja koja su u vezi s nekim poremećajem krvi. Malokrvnost postoji ako krv ne sadrži normalan broj crvenih krvnih zrnaca, ili kada crvena krvna zrnca nemaju dovoljnu količinu hemoglobina.
Anemija ili malokrvnost je prouzrokovana nedovoljnim stvaranjem ili povećanim razaranjem crvenih krvnih zrnaca ili suviše velikim gubitkom krvi.
Jedna vrsta anemije, koju mnogi znaju, jeste anemija zbog nedovoljne ishrane. Najčešća i najmanje opasna anemija ove vrste razvija se kad nema dovoljno gvožđa za stvaranje hemoglobina crvenih krvnih zrnaca.
Mnoge namirnice sadrže samo male količine gvožđa. Neki ljudi ne uzimaju dovoljno hrane koja ima visok sadržaj gvožđa, kao što su meso i lisnato zeleno povrće. Zato je nedostatak gvožđa prilično čest.
Znaci ove anemije su bledilo, slabost, sklonost ka lakom zamaranju, nesvestica i teškoće u disanju. Ako bolesnik može dovoljno da se odmara i da ima dobru ishranu, on se obično brzo oporavlja.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…

Šta je krvni pritisak? (Biologija)

Šta je krvni pritisak?

Srce je, kao što već znamo, pumpa koja izbacuje u krvotok krv što kruži kroz naše telo. Kada se leva komora srca zgrči, krv se potiskuje u arterije koje se šire da bi prihvatile pristiglu krv.
Ali arterije imaju mišićni sloj koji pruža otpor ovom pritisku i tako se iz njih krv istiskuje u manje sudove tela. Krvni pritisak je veličina pritiska na krv usled srčanog pumpanja i otpora arterijskih zidova.
Postoje dve vrste pritiska: maksimalni i minimalni. Maksimalni pritisak nastaje kada se leva srčana komora zgrči; on se zove sistolični ili gornji pritisak. Minimalni pritisak nastaje neposredno pre sledećeg otkucaja srca — naziva se dijastolični ili donji pritisak.
Za merenje krvnog pritiska lekar se obično služi jednim aparatom u kome se nalazi živin stub koji pod pritiskom raste ili pada. Pritisak se očitava u milimetrima visine živinog stuba. Prosečan sistolični pritisak mlade osobe iznosi oko 120 milimetara živinog stuba. Dijastolični pritisak iznosi oko 80 milimetara živinog stuba. Ove brojke se obično iskazuju kao 120/80.
Kada je krvni pritisak u ovim granicama, on obezbeđuje redovno snabdevanje organizma krvlju ne vršeći suvišan pritisak na zidove krvnih sudova. Ali postoje mnoga odstupanja od ovih vrednosti koja mogu da budu sasvim normalna.
Sa godinama, krvni pritisak postepeno raste sve dok u šezdesetoj godini života ne dostigne oko 140/87. Mnogi činioci utiču na krvni pritisak. Gojazne osobe često imaju viši pritisak nego osobe čija je telesna težina normalna. Zabrinutost, naprezanje, pa čak i položaj tela mogu da utiču na visinu krvnog pritiska.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…

Šta je puls? (Biologija)

Šta je puls?

Verovatno vam je stotinu puta opipavan puls. Sasvim je jednostavno opipati sopstveni ili tuđi puls.
Ruka se stavlja u opušteni položaj sa palcem okrenutim naviše. Medicinska sestra kažiprstom opipava puls na prednjoj strani ručnog zgloba u blizini palca. Otkucaji pulsa se broje jedan minut. Puls može isto tako da se opipa i na gornjoj strani stopala, na slepoočnici i duž bočnih strana vrata. Šta se pri tom broji i šta se opipava? Brzina pulsa pokazuje kolika je brzina kojom srce kuca a opipava se koliki je približno pritisak u priboru za krvotok.
U toku rada srca nastaju pauze. Za vreme pauze, zid aorte se grči. Ovo grčenje nagoni višak krvi (upravo primljene iz srca) da nastavi put kroz pribor za krvotok. Naizmenično širenje i skupljanje ili pulsiranje stvara talas koji prolazi kroz celokupni sistem arterija u organizmu. Pulsiranje arterija, koje se može osetiti na bilo kojoj arteriji opipljivoj kroz kožu, naziva se puls.
Pošto puls zavisi od grčenja srca, on nam govori o brzini srčanog rada. Brzina pulsa zavisi od potreba organizma za krvlju. Mali organizmi gube više toplote nego veliki te im je potrebna i brža cirkulacija krvi. Zato brzina pulsa malih ptica iznosi skoro 200 otkucaja u minutu! Mačke imaju brzinu pulsa 130, ljudi oko 75, konj 35, a slon samo 25.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…

Kako se određuju krvne grupe? (Biologija)

Kako se određuju krvne grupe?

Svi ljudi nemaju istu krv. To je tek nedavno otkriveno, a sve do tada se krv, u hitnim slučajevima, davala neposrednom transfuzijom bez obzira na takozvane krvne grupe. Zbog toga je polovini bolesnika bilo još gore a mnogi su i umrli.
Istraživanja novijeg datuma pokazala su da postoje različite krvne grupe. Za određivanje krvnih grupa potrebna su crvena krvna zrnca davaoca i serum primaoca krvi. Serum je jedan deo krvne plazme. Šta se dešava kad se pomeša krv različitih grupa? Ako se jedna kap krvi koja pripada jednoj grupi doda krvi ili serumu neke druge krvne grupe, crvena krvna zrnca se slepljuju i to se naziva aglutinacija. U takvom slučaju obično se crvena krvna zrnca raspadaju, odnosno, nastaje hemoliza krvi. Eto zbog čega je važno određivanje krvnih grupa. Pomoću probe aglutinacije utvrđeno je da kod ljudi postoje četiri krvne grupe: 0, A, B i AB.
Crvena krvna zrnca grupe 0 ne aglutiniraju sa serumom nijedne grupe. Drugim rečima, krv grupe 0 može se davati svakome za potrebe transfuzije, bez obzira na njegovu krvnu grupu. Zato su ljudi sa grupom 0 poznati kao opšti davaoci krvi. U grupi AB serum ne aglutinira crvena krvna zrnca, nijedne grupe, tako da osobe sa ovom krvnom grupom mogu da prime krv bilo koje grupe. To su opšti primaoci krvi.
Svi mi nasleđujemo krvnu grupu i ne možemo je u toku života promeniti. Zanimljivo je zapažanje da širom naše planete postoji izvestan raspored krvnih grupa. Od zapada Evrope ka istoku opada broj osoba sa krvnom grupom A, dok raste broj ljudi koji imaju grupu B. U Engleskoj, 43 procenta ljudi ima grupu A, u SSSR-u 30, a u Iranu samo 15.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…

Šta je to transfuzija krvi? (Biologija)

Šta je to transfuzija krvi?

Potreba za davanjem krvi javlja se iz mnogo razloga: ako je neko ranjen ili teško povređen, kada preti opasnost od smrti usled unutrašnjeg krvavljenja, zatim, ako je potrebno izvršiti operaciju a bolesnik je telesno iscrpljen, itd. Katkad je neophodno da se hitno nadoknadi izgubljena krv ili da se blagovremeno pojača otpornost. Ponekad pola litra ili litar krvi date u venu spasava život.
Ideja o transfuziji krvi nije nova. Još 1654. godine italijanski lekar Frančesko Foli pokušao je da izvrši transfuziju krvi sa jedne životinje na drugu. Docnije je bilo pokušaja transfuzije životinjske krvi ljudima, ali bez uspeha.
Danas je poznato da životinje jedne vrste ne prihvataju krv životinje neke druge vrste. Ona u suštini deluje kao otrov i uvek prouzrokuje smrt. Tek u toku prvog svetskog rata postignut je veliki napredak u oblasti davanja krvi. Tada se već znalo da se krv nekih ljudi ne može bez opasnosti davati drugim ljudima. To je dovelo do razvrstavanja krvi u četiri krvne grupe koje se određuju laboratorijskim metodama.
Krv davaoca mora da odgovara krvi primaoca, pa je zbog toga neophodno da se prethodno utvrdi krvna grupa i jednog i drugog. U bolnicama postoje takozvane „krvne banke“ u kojima se krv čuva na niskoj temperaturi, a daje se kada se ukaže potreba.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…

Zašto se krv zgrušava? (Biologija)

Zašto se krv zgrušava?

Mada zdrava osoba može da izgubi i čitavu trećinu ukupne količine svoje krvi pa ipak da ostane u životu, neprekidno krvavljenje ili gubitak krvi kada smo bolesni može da bude vrlo opasan.
Priroda nas je zaštitila od ove opasnosti time što je krv obdarila sposobnošću da se zgrušava. Ali, ako bi zgrušavanje nastalo u samom sistemu krvotoka, to bi moglo da bude isto toliko opasno. Kada se krv uspe u vrlo gladak ili podmazan stakleni sud, ona se neće zgrušati! Ako u krv uronite stakleni štapić, ona se opet neće zgrušati. Ali, kad biste uzeli drveni štapić, počelo bi zgrušavanje. Prema tome, izgleda da je potrebna neravna površina ili povreda krvnih sudova da bi počeo proces zgrušavanja krvi.
Najpre se u krvi pojavljuju vrlo fini konci jedne materije koja se zove fibrin. Ovi konci se pružaju u svim pravcima i obrazuju jednu vrstu mreže. Oni hvataju sva krvna zrnca kao što se u paukovu mrežu hvataju insekti. Na tom mestu krv prestaje da se kreće i pretvara se u neku vrstu jezerca sa ustajalim krvnim zrncima.
Fibrinski konci su čvrsti i vrlo elastični te drže krvna zrnca spojena u ugrušak. Ugrušak krvi je čep koji priroda stvara da bi nas zaštitila od gubitka krvi. Vreme zgrušavanja krvi nije isto kod svih ljudi. Ima ljudi čija se krv zgrušava veoma sporo ili se uopšte ne zgrušava. Ovo oboljenje se naziva hemofilija.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…