Zbog čega plačemo?
Obično se misli da su suze samo izraz tuge. A zna se da nam suze teku vrlo često pa i kad uopšte nismo tužni. Kako je to moguće?
Naši očni kapci su nabori kože koji se spuštaju i dižu kao pozorišna zavesa. Kapak se pokreće tako brzo da ne smeta našem pogledu. Mi nismo ni svesni te radnje iako se očni kapci automatski otvaraju i zatvaraju svakih šest sekundi.
U spoljnom uglu oka postoji suzna žlezda. Kad god trepnemo, izlučuje se tečnost — suze — na otvoru suznog kanala, zato da bi se isprala rožnjača i sprečilo njeno sušenje. Nešto slično se dešava i kada plačemo.
Da li ste primetili da nekome teku suze kada se mnogo smeje? Evo zašto. Kada se jako smejemo, mišići pritežu suzne žlezde i one počinju jače da luče.
Kakva je onda veza između suza i tužnog raspoloženja? Ljudsko biće, jedino u živom svetu, plačem izražava svoja osećanja. Odojčad „dreče“, ali ne plaču dok ne počnu da misle i osećaju.
Kada smo tužni, naša osećanja, umesto da se izraze rečima, kanališu se u mehanizam koji stvara suze. To je refleksna radnja koja se zbiva uprkos volji, zato što naš organizam tako izražava osećanja koja ne možemo ili ne želimo da izrazimo rečima.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
среда, 24. март 2010.
Zašto se smejemo? (Biologija)
Zašto se smejemo?
Da li vam se desilo da nekome ispričate šalu i primetite da se on nije nasmejao? I, uopšte, jeste li zapazili da se neki ljudi nikada ne smeju a drugi, naprotiv, da se stalno osmehuju ili smeju.
Naš smeh nije izraz nekog mehaničkog procesa u našem telu, nego izraz naših osećanja: čiste radosti, vedrine, razdraganosti.
Ipak, postoji jedan „mehanički“ uzrok smeha: to je golicanje. Ali ono je samo refleksna radnja jednog dela tela i nema ničeg zajedničkog sa onom vrstom smeha u kome uživamo.
Kada se smejemo, mi spontano izražavamo izvesna osećanja koja su izazvana onim što vidimo, zamišljamo, čega se sećamo ili o čemu mislimo. Nešto mora da nas natera na smeh. Zašto? Ovo pitanje zaista iziskuje odgovor psihologa — onih koji izučavaju ljudsko ponašanje. Oni su do sada dali razna tumačenja, ali nijedno nije potpuno.
Smeh naročito dolazi do izražaja u društvu. Ako sami pratite televizijski program i gledate nešto smešno, možda se nećete glasno smejati. Ali ako taj program posmatrate u društvu, po svoj prilici ćete se smejati naglas. Ili, uzmite drugi primer: ako neka grupa ljudi sedi, priča anegdote i šale i smeje se, vi se verovatno nećete smejati naglas ako ste izvan društva (negde po strani), iako ste čuli o čemu je reč.
Svima nam je uglavnom poznato zbog čega se obično smejemo: ako je neko nespretan, ako nešto ispusti, oklizne se ili padne. U takvim slučajevima i u tom trenutku osećamo se nadmoćni. To stvara zadovoljstvo i svoja osećanja izražavamo smehom. Uopšte, smeh se razlikuje, jer zavisi od onoga što ga prouzrokuje. Smeh može biti čak i prezriv. Prema tome, smeh je izraz naših osećanja i neka vrsta našeg reagovanja na neke pojave.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Da li vam se desilo da nekome ispričate šalu i primetite da se on nije nasmejao? I, uopšte, jeste li zapazili da se neki ljudi nikada ne smeju a drugi, naprotiv, da se stalno osmehuju ili smeju.
Naš smeh nije izraz nekog mehaničkog procesa u našem telu, nego izraz naših osećanja: čiste radosti, vedrine, razdraganosti.
Ipak, postoji jedan „mehanički“ uzrok smeha: to je golicanje. Ali ono je samo refleksna radnja jednog dela tela i nema ničeg zajedničkog sa onom vrstom smeha u kome uživamo.
Kada se smejemo, mi spontano izražavamo izvesna osećanja koja su izazvana onim što vidimo, zamišljamo, čega se sećamo ili o čemu mislimo. Nešto mora da nas natera na smeh. Zašto? Ovo pitanje zaista iziskuje odgovor psihologa — onih koji izučavaju ljudsko ponašanje. Oni su do sada dali razna tumačenja, ali nijedno nije potpuno.
Smeh naročito dolazi do izražaja u društvu. Ako sami pratite televizijski program i gledate nešto smešno, možda se nećete glasno smejati. Ali ako taj program posmatrate u društvu, po svoj prilici ćete se smejati naglas. Ili, uzmite drugi primer: ako neka grupa ljudi sedi, priča anegdote i šale i smeje se, vi se verovatno nećete smejati naglas ako ste izvan društva (negde po strani), iako ste čuli o čemu je reč.
Svima nam je uglavnom poznato zbog čega se obično smejemo: ako je neko nespretan, ako nešto ispusti, oklizne se ili padne. U takvim slučajevima i u tom trenutku osećamo se nadmoćni. To stvara zadovoljstvo i svoja osećanja izražavamo smehom. Uopšte, smeh se razlikuje, jer zavisi od onoga što ga prouzrokuje. Smeh može biti čak i prezriv. Prema tome, smeh je izraz naših osećanja i neka vrsta našeg reagovanja na neke pojave.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta je moždana kap? (Biologija)
Šta je moždana kap?
Moždana kap je jedan oblik oštećenja mozga. Stručni naziv je apopleksija.
Moždana kap se javlja kada je prekinuto proticanje krvi u nekom delu mozga, te u tom delu nastaje oštećenje građe.
Ima nekoliko uzroka koji mogu da spreče snabdevanje krvlju određenih delova mozga. Krvni sud može da prsne, što izaziva krvarenje u mozgu. Zatim, krv može da se zgruša u ma kom krvnom sudu mozga, usled čega se krvni sud zapuši i prestaje dalji protok krvi. Ovo se zove tromboza. Ili, može da nastane grč krvnog suda, koji se suzi toliko da krv ne može da prođe. Najzad, krvni sud može da bude začepljen malim delićem, obično krvnim ugruškom, embolusom, koji je donet krvotokom iz drugih delova tela. Embolus obično nastaje kod oboljenja srca, ali može da nastane i kod drugih bolesti.
Kada dođe do oštećenja mozga, nije toliko važno koji je uzrok moždane kapi. Ako je povređen deo mozga kroz koji prolaze živčana vlakna koja kontrolišu voljne pokrete, osećaj bola, temperaturu tela, dodir ili vid, tada nastaje njihov poremećaj.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Moždana kap je jedan oblik oštećenja mozga. Stručni naziv je apopleksija.
Moždana kap se javlja kada je prekinuto proticanje krvi u nekom delu mozga, te u tom delu nastaje oštećenje građe.
Ima nekoliko uzroka koji mogu da spreče snabdevanje krvlju određenih delova mozga. Krvni sud može da prsne, što izaziva krvarenje u mozgu. Zatim, krv može da se zgruša u ma kom krvnom sudu mozga, usled čega se krvni sud zapuši i prestaje dalji protok krvi. Ovo se zove tromboza. Ili, može da nastane grč krvnog suda, koji se suzi toliko da krv ne može da prođe. Najzad, krvni sud može da bude začepljen malim delićem, obično krvnim ugruškom, embolusom, koji je donet krvotokom iz drugih delova tela. Embolus obično nastaje kod oboljenja srca, ali može da nastane i kod drugih bolesti.
Kada dođe do oštećenja mozga, nije toliko važno koji je uzrok moždane kapi. Ako je povređen deo mozga kroz koji prolaze živčana vlakna koja kontrolišu voljne pokrete, osećaj bola, temperaturu tela, dodir ili vid, tada nastaje njihov poremećaj.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta je refleks? (Biologija)
Šta je refleks?
Kad vas pregleda, lekar ponekad traži od vas da prekrstite noge, a zatim vas malim gumenim čekićem udari po kolenu. Lekar time želi da proveri vaš refleks. U ovom slučaju to je jedan poseban, takozvani patelarni refleks, zato što čekićem udari u jednu kolenu vezu koja se zove patelarna veza. Šta se dešava kada čekićem udari u ovu vezu? Nadražaj polazi od čulne ćelije u kolenoj vezi i ide ka kičmenoj moždini. Tu se prenosi na motornu ćeliju, a ova šalje akcionu struju mišićima noge. Noga se trza, kao da se sprema da udari neprijatelja u samoodbrani.
Ova radnja je refleksna. Drugim rečima, ona je automatska. Mi nemamo nikakvu kontrolu nad njom, zato što ona nije započeta u našem mozgu. Na primer, kada ležete u krevet i zatvarate oči, vi vršite voljnu radnju. Ali ako vam trunčica prašine uleti u oko, vi ćete ga odmah zatvoriti hteli to ili ne. Ovaj automatski pokret je refleks.
Prema tome, refleks možemo da opišemo kao automatsku reakciju organizma, bez uticaja volje, na neki spoljni nadražaj.
Kako nastaje refleks? Kada senzitivne ćelije prime nadražaj sa kože, on ide prema kičmenoj moždini i odatle se prenosi na motorne ćelije. Motorne ćelije upućuju struje određenim mišićima i izazivaju njihov rad. Ovi živčani impulsi ne prolaze kroz mozak.
Više od 90 procenata svih radnji koje vrši čovečji živčani sistem su refleksne radnje!
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kad vas pregleda, lekar ponekad traži od vas da prekrstite noge, a zatim vas malim gumenim čekićem udari po kolenu. Lekar time želi da proveri vaš refleks. U ovom slučaju to je jedan poseban, takozvani patelarni refleks, zato što čekićem udari u jednu kolenu vezu koja se zove patelarna veza. Šta se dešava kada čekićem udari u ovu vezu? Nadražaj polazi od čulne ćelije u kolenoj vezi i ide ka kičmenoj moždini. Tu se prenosi na motornu ćeliju, a ova šalje akcionu struju mišićima noge. Noga se trza, kao da se sprema da udari neprijatelja u samoodbrani.
Ova radnja je refleksna. Drugim rečima, ona je automatska. Mi nemamo nikakvu kontrolu nad njom, zato što ona nije započeta u našem mozgu. Na primer, kada ležete u krevet i zatvarate oči, vi vršite voljnu radnju. Ali ako vam trunčica prašine uleti u oko, vi ćete ga odmah zatvoriti hteli to ili ne. Ovaj automatski pokret je refleks.
Prema tome, refleks možemo da opišemo kao automatsku reakciju organizma, bez uticaja volje, na neki spoljni nadražaj.
Kako nastaje refleks? Kada senzitivne ćelije prime nadražaj sa kože, on ide prema kičmenoj moždini i odatle se prenosi na motorne ćelije. Motorne ćelije upućuju struje određenim mišićima i izazivaju njihov rad. Ovi živčani impulsi ne prolaze kroz mozak.
Više od 90 procenata svih radnji koje vrši čovečji živčani sistem su refleksne radnje!
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kolika je brzina živčanog sprovođenja? (Biologija)
Kolika je brzina živčanog sprovođenja?
Da li je misao zaista brza kao munja? Ranije se mislilo da jeste. Međutim, mi danas znamo da se misaoni podstrek — impuls prenosi duž živčanih vlakana u našem telu brzinom koja može tačno da se izmeri.
Živčani impuls, podsticaj koji putuje duž živaca, kreće se brzinom od samo približno 250 kilometara na čas! To znači da poruka može da se šalje mnogo brže izvan našeg tela nego iz jednog dela tela u drugi. Televizija, radio i telefon prenose poruke mnogo brže nego živci.
Misao koja bi putovala živcima s kraja na kraj Balkana stigla bi nekoliko časova kasnije nego ista misao koja bi bila poslata preko telegrafa, radija, telefona ili televizije.
Kada se nešto dešava na našem prstu, treba da prođe izvesno vreme da se taj impuls prenese do našeg mozga. Zamislite da ste džin i da vam je glava na Aljasci a noge na krajnjem jugu Afrike. Ako bi vas ajkula ujela za prst na nozi u ponedeljak ujutru, vaš mozak bi za to saznao tek u sredu uveče. I ako biste odlučili da izvadite nogu iz vode, potreban bi vam bio ostatak nedelje da ta misao stigne u vaše stopalo!
Na različite vrste draži odgovaramo različitom brzinom. Na zvuk odgovaramo mnogo brže nego na svetlost, na jaču svetlost brže nego na slabiju, a na crvenu brže nego na belu.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Da li je misao zaista brza kao munja? Ranije se mislilo da jeste. Međutim, mi danas znamo da se misaoni podstrek — impuls prenosi duž živčanih vlakana u našem telu brzinom koja može tačno da se izmeri.
Živčani impuls, podsticaj koji putuje duž živaca, kreće se brzinom od samo približno 250 kilometara na čas! To znači da poruka može da se šalje mnogo brže izvan našeg tela nego iz jednog dela tela u drugi. Televizija, radio i telefon prenose poruke mnogo brže nego živci.
Misao koja bi putovala živcima s kraja na kraj Balkana stigla bi nekoliko časova kasnije nego ista misao koja bi bila poslata preko telegrafa, radija, telefona ili televizije.
Kada se nešto dešava na našem prstu, treba da prođe izvesno vreme da se taj impuls prenese do našeg mozga. Zamislite da ste džin i da vam je glava na Aljasci a noge na krajnjem jugu Afrike. Ako bi vas ajkula ujela za prst na nozi u ponedeljak ujutru, vaš mozak bi za to saznao tek u sredu uveče. I ako biste odlučili da izvadite nogu iz vode, potreban bi vam bio ostatak nedelje da ta misao stigne u vaše stopalo!
Na različite vrste draži odgovaramo različitom brzinom. Na zvuk odgovaramo mnogo brže nego na svetlost, na jaču svetlost brže nego na slabiju, a na crvenu brže nego na belu.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zašto imamo dva nervna sistema? (Biologija)
Zašto imamo dva nervna sistema?
Čovečji živčani sistem je nalik na mrežu žica koje polaze od mozga i povezuju sve delove tela. Mozak je centar ovoga sistema. Od mozga naredbe idu preko živaca i nagone nas da se krećemo, smejemo, jedemo i, uopšte, da se ponašamo kao ljudska bića.
Živci služe mozgu kao sistem za vezu. Kroz poseban deo živčanog sistema mozak dobija obaveštenja o svemu što se događa u organizmu. Glavna linija koja povezuje mozak sa telom je kičmena moždina. Ona je smeštena u kičmenom kanalu. Kičmena moždina je u stvari skup živčanih snopova, sličan skupu žica koje čine kabl.
Svaki živac ima dva korena koji ga povezuju sa kičmenom moždinom: zadnji i prednji koren. Zadnji korenovi prenose poruke kičmenoj moždini, a odatle mozgu. Prednji korenovi prenose poruke iz mozga raznim delovima tela. Zadnji korenovi prenose senzacije (osećaje), a prednji prenose nalog za neku radnju. Kad se krećemo, nadražaj ide iz mozga kroz prednje korenove.
Ovaj deo se naziva moždano-moždinski živčani sistem. On se stara o svim našim voljnim radnjama i o našim reakcijama na spoljne nadražaje. Da nema ovog živčanog sistema, ne bi bilo ni misli, ni radnje, ni senzacija (osećaja).
Ali, kao što znate, telo isto tako obavlja i nevoljne radnje. Svi organi imaju određene i važne zadatke koji se vrše bez našeg svesnog mišljenja. Na primer, varenje i disanje se vrše automatski i nezavisno. Rad srca je isto tako automatski.
Ove nevoljne radnje i mnoge druge kontroliše automatski drugi živčani sistem koji se zove autonomni nervni sistem. On ne zahteva svesnu kontrolu, iako reaguje na nadražaje iz moždano-moždinskog sistema. On gradi odvojenu živčanu mrežu u telu, bez koje bi život prestao. Da bismo živeli i radili kao ljudska bića, potrebna su nam oba sistema.
Izvor: 1000zašto, 1000 zato…
Čovečji živčani sistem je nalik na mrežu žica koje polaze od mozga i povezuju sve delove tela. Mozak je centar ovoga sistema. Od mozga naredbe idu preko živaca i nagone nas da se krećemo, smejemo, jedemo i, uopšte, da se ponašamo kao ljudska bića.
Živci služe mozgu kao sistem za vezu. Kroz poseban deo živčanog sistema mozak dobija obaveštenja o svemu što se događa u organizmu. Glavna linija koja povezuje mozak sa telom je kičmena moždina. Ona je smeštena u kičmenom kanalu. Kičmena moždina je u stvari skup živčanih snopova, sličan skupu žica koje čine kabl.
Svaki živac ima dva korena koji ga povezuju sa kičmenom moždinom: zadnji i prednji koren. Zadnji korenovi prenose poruke kičmenoj moždini, a odatle mozgu. Prednji korenovi prenose poruke iz mozga raznim delovima tela. Zadnji korenovi prenose senzacije (osećaje), a prednji prenose nalog za neku radnju. Kad se krećemo, nadražaj ide iz mozga kroz prednje korenove.
Ovaj deo se naziva moždano-moždinski živčani sistem. On se stara o svim našim voljnim radnjama i o našim reakcijama na spoljne nadražaje. Da nema ovog živčanog sistema, ne bi bilo ni misli, ni radnje, ni senzacija (osećaja).
Ali, kao što znate, telo isto tako obavlja i nevoljne radnje. Svi organi imaju određene i važne zadatke koji se vrše bez našeg svesnog mišljenja. Na primer, varenje i disanje se vrše automatski i nezavisno. Rad srca je isto tako automatski.
Ove nevoljne radnje i mnoge druge kontroliše automatski drugi živčani sistem koji se zove autonomni nervni sistem. On ne zahteva svesnu kontrolu, iako reaguje na nadražaje iz moždano-moždinskog sistema. On gradi odvojenu živčanu mrežu u telu, bez koje bi život prestao. Da bismo živeli i radili kao ljudska bića, potrebna su nam oba sistema.
Izvor: 1000zašto, 1000 zato…
Šta su živci? (Biologija)
Šta su živci?
Ćelije čija je uloga da nas stalno obaveštavaju o spoljnom svetu zovu se živčane ćelije.
Kod nižih živih bića, živčane ćelije se nalaze u koži i neposredno prenose poruke ka dubljim delovima tela. Kod čoveka i životinja većina živčanih ćelija je u telu, premda one primaju poruke i iz kože.
Zadatak živčanih ćelija je da prenose poruke kroz telo, svaku poruku na odgovarajuće mesto. Živčana vlakanca duž kojih putuju ove poruke nalik su na kabl i nazivaju se živci.
Postoje četiri glavne vrste ćelija čija vlakanca grade živce. To su nezavisne grupe u telu, tako da imaju posebnu ulogu.
Jedna vrsta prima iz spoljnog sveta poruke kao što su toplo, hladno, bol, dodir, svetlo, ukus, itd. i sprovodi ih u mozak. To su senzitivni, ili čulni živci.
Druga vrsta obrazuje motorne živce. Oni prenose podsticaje iz moždanih centara u različite delove tela, kao što su mišići i žlezde.
Treća vrsta obavlja posao povezivanja: prenosi poruke na veća rastojanja u telu i povezuje motorne i senzitivne ćelije.
Četvrta vrsta živčanih ćelija ima zadatak da poruku ili nadražaj iz spoljnog sveta, kao što je hladno, toplo ili bol, prenetu u mozak, prepozna kao osećaj hladnog, toplog ili bola.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Ćelije čija je uloga da nas stalno obaveštavaju o spoljnom svetu zovu se živčane ćelije.
Kod nižih živih bića, živčane ćelije se nalaze u koži i neposredno prenose poruke ka dubljim delovima tela. Kod čoveka i životinja većina živčanih ćelija je u telu, premda one primaju poruke i iz kože.
Zadatak živčanih ćelija je da prenose poruke kroz telo, svaku poruku na odgovarajuće mesto. Živčana vlakanca duž kojih putuju ove poruke nalik su na kabl i nazivaju se živci.
Postoje četiri glavne vrste ćelija čija vlakanca grade živce. To su nezavisne grupe u telu, tako da imaju posebnu ulogu.
Jedna vrsta prima iz spoljnog sveta poruke kao što su toplo, hladno, bol, dodir, svetlo, ukus, itd. i sprovodi ih u mozak. To su senzitivni, ili čulni živci.
Druga vrsta obrazuje motorne živce. Oni prenose podsticaje iz moždanih centara u različite delove tela, kao što su mišići i žlezde.
Treća vrsta obavlja posao povezivanja: prenosi poruke na veća rastojanja u telu i povezuje motorne i senzitivne ćelije.
Četvrta vrsta živčanih ćelija ima zadatak da poruku ili nadražaj iz spoljnog sveta, kao što je hladno, toplo ili bol, prenetu u mozak, prepozna kao osećaj hladnog, toplog ili bola.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta je mozak? (Biologija)
Šta je mozak?
Od svega čime se čovek razlikuje od ostalih živih bića, najvažniji je mozak. Mnoge životinje niže vrste uopšte nemaju mozak, ili imaju sasvim mali, ili slabo razvijen mozak. Na primer, kišna glista ima mozak veliki kao čiodina glava, zec ima mozak kao naprstak. Čovečji mozak je težak prosečno 1,350 grama, ali veličina mozga nije najvažnija stvar. Slon ima veći mozak od čoveka, ali njegov mozak nije tako razvijen kao čovečji.
Mozak ima tri glavna dela: veliki mozak, mali mozak i produženu moždinu.
Veliki mozak se smatra najvažnijim delom, jer se iz njega upravlja svim našim voljnim radnjama. To je i najveći deo čovečjeg mozga. On ispunjava skoro ceo prostor u gornjem i zadnjem delu lobanje. Podeljen je na dve jednake polovine ili hemisfere, a njegovu površinu prekrivenu žlebovima i vijugama, čini siva masa koju sačinjavaju tela nervnih ćelija. Ispod ovog površinskog sloja, koji se zove kora, nalazi se bela masa koju sačinjavaju nervna vlakna. Kroz ovaj deo prolaze putevi kojima se prenose poruke u koru i iz nje. Posebni delovi kore upravljaju nekim funkcijama organizma a drugi delovi drugim, tako da je svaki deo kore različit. Nauka je otkrila u kojim se delovima kore nalaze centri za vid, osećaj, sluh ili kretanje izvesnih mišića. Zato se, kada je povređen samo jedan deo mozga, gubi određena funkcija, kao što je, recimo, govor.
Mali mozak se nalazi u zadnjem delu lobanje, ispod velikog mozga. On kontroliše održavanje ravnoteže i koordinaciju mišića. Ako je mali mozak povređen, čovek može da bude nesposoban da hoda pravo ili da stoji uspravno.
Produžena moždina je velika otprilike kao vrh palca i nalazi se na gornjem kraju kičmene moždine. Ona kontroliše disanje, rad srca i mnoge druge radnje za koje nam se čini da se obavljaju same od sebe. U njoj se ukrštaju nervna vlakna koja idu iz mozga u kičmenu moždinu.
Jedna polovina velikog mozga kontroliše jednu stranu tela a druga drugu. Na primer, desna polovina mozga kontroliše levu nogu, itd.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Od svega čime se čovek razlikuje od ostalih živih bića, najvažniji je mozak. Mnoge životinje niže vrste uopšte nemaju mozak, ili imaju sasvim mali, ili slabo razvijen mozak. Na primer, kišna glista ima mozak veliki kao čiodina glava, zec ima mozak kao naprstak. Čovečji mozak je težak prosečno 1,350 grama, ali veličina mozga nije najvažnija stvar. Slon ima veći mozak od čoveka, ali njegov mozak nije tako razvijen kao čovečji.
Mozak ima tri glavna dela: veliki mozak, mali mozak i produženu moždinu.
Veliki mozak se smatra najvažnijim delom, jer se iz njega upravlja svim našim voljnim radnjama. To je i najveći deo čovečjeg mozga. On ispunjava skoro ceo prostor u gornjem i zadnjem delu lobanje. Podeljen je na dve jednake polovine ili hemisfere, a njegovu površinu prekrivenu žlebovima i vijugama, čini siva masa koju sačinjavaju tela nervnih ćelija. Ispod ovog površinskog sloja, koji se zove kora, nalazi se bela masa koju sačinjavaju nervna vlakna. Kroz ovaj deo prolaze putevi kojima se prenose poruke u koru i iz nje. Posebni delovi kore upravljaju nekim funkcijama organizma a drugi delovi drugim, tako da je svaki deo kore različit. Nauka je otkrila u kojim se delovima kore nalaze centri za vid, osećaj, sluh ili kretanje izvesnih mišića. Zato se, kada je povređen samo jedan deo mozga, gubi određena funkcija, kao što je, recimo, govor.
Mali mozak se nalazi u zadnjem delu lobanje, ispod velikog mozga. On kontroliše održavanje ravnoteže i koordinaciju mišića. Ako je mali mozak povređen, čovek može da bude nesposoban da hoda pravo ili da stoji uspravno.
Produžena moždina je velika otprilike kao vrh palca i nalazi se na gornjem kraju kičmene moždine. Ona kontroliše disanje, rad srca i mnoge druge radnje za koje nam se čini da se obavljaju same od sebe. U njoj se ukrštaju nervna vlakna koja idu iz mozga u kičmenu moždinu.
Jedna polovina velikog mozga kontroliše jednu stranu tela a druga drugu. Na primer, desna polovina mozga kontroliše levu nogu, itd.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kakva je uloga jetre? (Biologija)
Kakva je uloga jetre?
Kad posmatramo neki organ čovečjeg tela, njegova građa i način rada izgledaju nam neverovatni. Ni jetra nije izuzetak. To je najveća žlezda u organizmu i, pored mozga, najveći organ tela. Normalna jetra teška je oko jedan i po kilogram.
Jetra je tako velika zbog uloge koju ima. Ona ne samo što proizvodi sokove za varenje u crevima, već je i cediljka za hranu koja dolazi iz creva (izuzev masti). Ona prihvata hranu svarenu u crevima i u nizu hemijskih procesa dalje je prerađuje.
Jedan od njenih zadataka je da preradi belančevine sadržane u hrani u belančevine ljudskog organizma. Jetra pretvara otrovne materije u neotrovne. Kada čovek unosi alkohol i kofein, jetra pretvara ove otrove u neškodljive materije. Ćelije jetre uništavaju i neke bacile koji dospevaju u telo.
Hrana i tečnosti koje smo uneli u organizam dospevaju iz creva preko krvi u jetru. Krv iz creva donosi u jetru hranljive materije na preradu. Zatim iz jetre krv odlazi u srce i iz srca se raznosi po celom telu. Jetra se u stvari nalazi između creva i srca, kao neka vrsta brane za suvišne tečnosti koje bi opteretile rad srca. Ako pijete velike količine tečnosti, jetra će ubrzo da se poveća zadržavajući suvišnu tečnost.
Ćelije jetre luče žuč. Jedan od zadataka žuči je stvaranje emulzije masti. To znači da žuč deli velike kapi masti, koje se nalaze u svarenoj hrani u vrlo sitne kapljice i na taj način omogućuje telu da iskoristi masti.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kad posmatramo neki organ čovečjeg tela, njegova građa i način rada izgledaju nam neverovatni. Ni jetra nije izuzetak. To je najveća žlezda u organizmu i, pored mozga, najveći organ tela. Normalna jetra teška je oko jedan i po kilogram.
Jetra je tako velika zbog uloge koju ima. Ona ne samo što proizvodi sokove za varenje u crevima, već je i cediljka za hranu koja dolazi iz creva (izuzev masti). Ona prihvata hranu svarenu u crevima i u nizu hemijskih procesa dalje je prerađuje.
Jedan od njenih zadataka je da preradi belančevine sadržane u hrani u belančevine ljudskog organizma. Jetra pretvara otrovne materije u neotrovne. Kada čovek unosi alkohol i kofein, jetra pretvara ove otrove u neškodljive materije. Ćelije jetre uništavaju i neke bacile koji dospevaju u telo.
Hrana i tečnosti koje smo uneli u organizam dospevaju iz creva preko krvi u jetru. Krv iz creva donosi u jetru hranljive materije na preradu. Zatim iz jetre krv odlazi u srce i iz srca se raznosi po celom telu. Jetra se u stvari nalazi između creva i srca, kao neka vrsta brane za suvišne tečnosti koje bi opteretile rad srca. Ako pijete velike količine tečnosti, jetra će ubrzo da se poveća zadržavajući suvišnu tečnost.
Ćelije jetre luče žuč. Jedan od zadataka žuči je stvaranje emulzije masti. To znači da žuč deli velike kapi masti, koje se nalaze u svarenoj hrani u vrlo sitne kapljice i na taj način omogućuje telu da iskoristi masti.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kako rade creva? (Biologija)
Kako rade creva?
Većina ljudi ima nejasnu predstavu o tome da se negde u njihovoj utrobi nalaze vijuge i vijuge creva, čudnih puteva kojima prolazi hrana za vreme varenja. Ali je malo onih koji znaju kako creva rade.
Dužina creva kod životinja zavisi od vrste hrane kojom se hrane. Mesožderi imaju kraća creva zbog toga što se hrana koju oni uzimaju brže vari. Pretpostavlja se da ljudi koji uglavnom žive na biljnoj hrani imaju duža creva nego ljudi koji se pretežno hrane mesom. Dužina creva kod čoveka iznosi oko 6,5 m. Kad čovek umre, creva gube elastičnost, tako da njihova dužina dostiže 8,5 m.
Najdeblji deo crevnog zida sastoji se od mišićnih vlakana, tako da creva mogu da potiskuju hranu koja prolazi kroz njih. Creva mešaju hranu sa sokovima za varenje i istiskuju je dalje. Za obavljanje ovog zadatka tanko crevo ima bezbrojne vijuge. U svakoj vijuzi hrana se pomalo zadržava i prerađuje, bućka se i vari oko 30 minuta; zatim se prebacuje u sledeću vijugu.
Zid tankog creva sadrži oko 20 miliona malih žlezda, koje izlučuju oko 6 do 10 litara soka za varenje u tanko crevo. On natapa i omekšava hranu tako da ona stiže u debelo crevo u polutečnom stanju.
Kad biste posmatrali zid creva kroz lupu, videli biste da on nije gladak, već liči na somot. Prekriven je milionima malih resica nalik na pipke, koje učestvuju u procesu varenja i upijaju hranljive sastojke.
Hranu koju sokovi ne mogu da svare razgrađuju u debelom crevu bakterije koje u njemu žive. Milijarde bakterija razaraju grublje delove hrane, kao što su ljuske od voća, i vade iz nje materije korisne za organizam.
Ovo je samo površan opis rada naših creva. Ona spadaju u najvažnije organe našeg tela.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Većina ljudi ima nejasnu predstavu o tome da se negde u njihovoj utrobi nalaze vijuge i vijuge creva, čudnih puteva kojima prolazi hrana za vreme varenja. Ali je malo onih koji znaju kako creva rade.
Dužina creva kod životinja zavisi od vrste hrane kojom se hrane. Mesožderi imaju kraća creva zbog toga što se hrana koju oni uzimaju brže vari. Pretpostavlja se da ljudi koji uglavnom žive na biljnoj hrani imaju duža creva nego ljudi koji se pretežno hrane mesom. Dužina creva kod čoveka iznosi oko 6,5 m. Kad čovek umre, creva gube elastičnost, tako da njihova dužina dostiže 8,5 m.
Najdeblji deo crevnog zida sastoji se od mišićnih vlakana, tako da creva mogu da potiskuju hranu koja prolazi kroz njih. Creva mešaju hranu sa sokovima za varenje i istiskuju je dalje. Za obavljanje ovog zadatka tanko crevo ima bezbrojne vijuge. U svakoj vijuzi hrana se pomalo zadržava i prerađuje, bućka se i vari oko 30 minuta; zatim se prebacuje u sledeću vijugu.
Zid tankog creva sadrži oko 20 miliona malih žlezda, koje izlučuju oko 6 do 10 litara soka za varenje u tanko crevo. On natapa i omekšava hranu tako da ona stiže u debelo crevo u polutečnom stanju.
Kad biste posmatrali zid creva kroz lupu, videli biste da on nije gladak, već liči na somot. Prekriven je milionima malih resica nalik na pipke, koje učestvuju u procesu varenja i upijaju hranljive sastojke.
Hranu koju sokovi ne mogu da svare razgrađuju u debelom crevu bakterije koje u njemu žive. Milijarde bakterija razaraju grublje delove hrane, kao što su ljuske od voća, i vade iz nje materije korisne za organizam.
Ovo je samo površan opis rada naših creva. Ona spadaju u najvažnije organe našeg tela.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kako se vari hrana? (Biologija)
Kako se vari hrana?
Da bismo živeli i rasli, uzimamo hranu. Ali ona mora da pretrpi niz hemijskih i fizičkih promena da bi organizam mogao da je koristi. Ovaj proces se zove varenje.
Varenje počinje stavljanjem hrane u usta, žvakanjem i gutanjem. Ono se obavlja u priboru za varenje. Svi delovi ovoga pribora su međusobno povezani, a razlikuju se po radnjama koje obavljaju. Iz usta hrana odlazi u ždrelo, koje služi za prolaz hrane i vazduha, a zatim u jednjak, koji vezuje ždrelo sa želucem. Želudac se nastavlja u dvanaestopalačno crevo, koje prelazi u tanko crevo. Pribor za varenje završava se debelim crevom i čmarnim otvorom.
Slika prikazuje pribor za varenje. Pljuvačka u ustima pomaže da se razloži skrob koji se, na primer, nalazi u krompiru ili žitu — sastojcima hrane koju uzimamo. Kada se hrana u ustima ovlaži, omekša i isitni, silazi kroz ždrelo i duž jednjaka, a zatim ulazi u želudac. Tamo se obavlja najveći deo procesa varenja. Želudačni sokovi, koje luče žlezde u zidu želuca, mešaju se sa hranom. I sona (hlorovodonična) kiselina je jedan od želudačnih sokova, a tu je još i pepsin, koji pomaže razlaganje belančevina na jednostavnije sastojke i time ubrzava varenje. Skrob se takođe razlaže sve dok želudačni sadržaj ne postane previše kiseo.
Hrana ostaje u želucu dok ne postane tečna. Ona se meša sa sokovima za varenje, a kada postane tečna, spremna je da pređe iz želuca u dvanaestopalačno crevo, kroz otvor na donjem završnom delu želuca koji se zove pilorus.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Da bismo živeli i rasli, uzimamo hranu. Ali ona mora da pretrpi niz hemijskih i fizičkih promena da bi organizam mogao da je koristi. Ovaj proces se zove varenje.
Varenje počinje stavljanjem hrane u usta, žvakanjem i gutanjem. Ono se obavlja u priboru za varenje. Svi delovi ovoga pribora su međusobno povezani, a razlikuju se po radnjama koje obavljaju. Iz usta hrana odlazi u ždrelo, koje služi za prolaz hrane i vazduha, a zatim u jednjak, koji vezuje ždrelo sa želucem. Želudac se nastavlja u dvanaestopalačno crevo, koje prelazi u tanko crevo. Pribor za varenje završava se debelim crevom i čmarnim otvorom.
Slika prikazuje pribor za varenje. Pljuvačka u ustima pomaže da se razloži skrob koji se, na primer, nalazi u krompiru ili žitu — sastojcima hrane koju uzimamo. Kada se hrana u ustima ovlaži, omekša i isitni, silazi kroz ždrelo i duž jednjaka, a zatim ulazi u želudac. Tamo se obavlja najveći deo procesa varenja. Želudačni sokovi, koje luče žlezde u zidu želuca, mešaju se sa hranom. I sona (hlorovodonična) kiselina je jedan od želudačnih sokova, a tu je još i pepsin, koji pomaže razlaganje belančevina na jednostavnije sastojke i time ubrzava varenje. Skrob se takođe razlaže sve dok želudačni sadržaj ne postane previše kiseo.
Hrana ostaje u želucu dok ne postane tečna. Ona se meša sa sokovima za varenje, a kada postane tečna, spremna je da pređe iz želuca u dvanaestopalačno crevo, kroz otvor na donjem završnom delu želuca koji se zove pilorus.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kako osećamo miris? (Biologija)
Kako osećamo miris?
Svako voli prijatne mirise — miris cveća, ili miris kolača koji se peče. Ali neugodan miris može da bude veoma neprijatan. Čudno je, ali količina mirisa, i kada su prijatni i kada su neprijatni, može da bude veoma, veoma mala, pa da se ipak osete. Znate li da ćete osetiti miris nekih materija čak i kada ih u vazduhu ima u neverovatno maloj srazmeri, samo 1:30.000.000.000! To važi za čoveka, čije je čulo mirisa slabije razvijeno nego kod psa.
Kako nastaje miris? Mi osećamo miris kada neka hemijska materija dolazi u dodir sa završecima određenih živaca. Ova materija mora da bude u obliku gasa ili pare, inače ne bi mogla da putuje kroz vazduh. Zato možemo da osetimo miris i na većoj udaljenosti.
Ćelije čula mirisa se nalaze u dlačicama smeštenim na sluzokoži u nosu. Ovi završeci zauzimaju veoma malo područje u gornjem delu nosnih šupljina. Oni su tako postavljeni da prilikom disanja uvlačimo vazduh preko njih. Ali ako namerno želimo nešto da pomirišemo, na primer cvet, mi obično snažno udahnemo vazduh kroz nos i time ga usmeravamo pravo prema području za miris.
Da bi nešto mirisalo, mora da bude ili isparljivo, to jest, u pokretu, ili nam ga mora doneti neka materija koja je u pokretu. Kada miris dospe u određeno područje u nosu, on izaziva živčanu struju koja putuje do mozga, gde prepoznajemo miris.
Svakodnevno srećemo šest najčešćih vrsta mirisa: miris cveća i voća, miris uobičajenih začina, miris izgorelog, miris trulog, miris benzina i nafte i najzad miris raznih etarskih ulja (to je miris sapuna, parfema i sličnog).
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Svako voli prijatne mirise — miris cveća, ili miris kolača koji se peče. Ali neugodan miris može da bude veoma neprijatan. Čudno je, ali količina mirisa, i kada su prijatni i kada su neprijatni, može da bude veoma, veoma mala, pa da se ipak osete. Znate li da ćete osetiti miris nekih materija čak i kada ih u vazduhu ima u neverovatno maloj srazmeri, samo 1:30.000.000.000! To važi za čoveka, čije je čulo mirisa slabije razvijeno nego kod psa.
Kako nastaje miris? Mi osećamo miris kada neka hemijska materija dolazi u dodir sa završecima određenih živaca. Ova materija mora da bude u obliku gasa ili pare, inače ne bi mogla da putuje kroz vazduh. Zato možemo da osetimo miris i na većoj udaljenosti.
Ćelije čula mirisa se nalaze u dlačicama smeštenim na sluzokoži u nosu. Ovi završeci zauzimaju veoma malo područje u gornjem delu nosnih šupljina. Oni su tako postavljeni da prilikom disanja uvlačimo vazduh preko njih. Ali ako namerno želimo nešto da pomirišemo, na primer cvet, mi obično snažno udahnemo vazduh kroz nos i time ga usmeravamo pravo prema području za miris.
Da bi nešto mirisalo, mora da bude ili isparljivo, to jest, u pokretu, ili nam ga mora doneti neka materija koja je u pokretu. Kada miris dospe u određeno područje u nosu, on izaziva živčanu struju koja putuje do mozga, gde prepoznajemo miris.
Svakodnevno srećemo šest najčešćih vrsta mirisa: miris cveća i voća, miris uobičajenih začina, miris izgorelog, miris trulog, miris benzina i nafte i najzad miris raznih etarskih ulja (to je miris sapuna, parfema i sličnog).
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Kako osećamo ukus hrane? (Biologija)
Kako osećamo ukus hrane?
Ukus zavisi od dejstva čestica neke materije na određene, posebno osetljive organe u našem telu. Ako čestice jedne materije ne mogu slobodno da se kreću, mi ne možemo da osetimo njen ukus. Zato osećamo ukus samo onih materija koje su u rastvorenom stanju.
Životinje koje žive u vodi imaju kvržice za ukus po celom telu. Riba može da oseti ukus svojim repnim perajem! Životinje koje žive na suvom imaju kvržice za ukus smeštene u ustima, a kod čoveka ove kvržice se nalaze samo na jeziku.
Ako pogledate svoj jezik u ogledalu, videćete da je prekriven sitnim, bradavičastim ispupčenjima, kvržicama. U zidovima ovih kvržica, smešteno je čulo ukusa.
Kod životinja broj kvržica za ukus zavisi od potreba svake pojedine životinjske vrste. Kit guta čitava jata riba ne žvaćući ih; on ima mali broj kvržica za ukus, ili ih uopšte nema. Prase ima oko 5.500 kvržica za ukus, krava oko 35.000, a antilopa oko 50.000. Čovek nema naročito osetljivo čulo ukusa. On ima svega oko 3.000 kvržica za ukus!
Kvržice za ukus na čovečjem jeziku su raspoređene u različitim područjima, a svako je osetljivo samo na jednu vrstu ukusa. Zadnji deo jezika je osetljiv na gorko, bočni delovi na kiselo i slano, a vrhom jezika osećamo slatko. U središnom delu jezika je područje u kome uopšte nema kvržica i njime se ne može osetiti nikakav ukus!
Miris je važan učesnik u našem osećanju ukusa. Bar polovina onoga što smatramo ukusom nije uopšte ukus, već miris! To je slučaj kada kušamo kafu, čaj, vino, jabuku, pomorandžu i limun. Na primer, kada pijemo kafu, prvo ćemo osetiti toplotu, zatim gorčinu koja dolazi od kiseline i prženja kafe, a zatim slatko, ako je kafa zaslađena. Ali tek kada topla para, koja se oslobađa iz kafe, dospe u naše grlo i nos i pošalje svoju poruku u mozak, mi ćemo stvarno „osetiti ukus“ kafe! Evo dokaza: ako zatvorite nos štipaljkom, ne samo da nećete moći da „osetite ukus“ kafe, već nećete moći ni da osetite razliku između dve potpuno različite vrste hrane koje jedete ili pijete!
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Ukus zavisi od dejstva čestica neke materije na određene, posebno osetljive organe u našem telu. Ako čestice jedne materije ne mogu slobodno da se kreću, mi ne možemo da osetimo njen ukus. Zato osećamo ukus samo onih materija koje su u rastvorenom stanju.
Životinje koje žive u vodi imaju kvržice za ukus po celom telu. Riba može da oseti ukus svojim repnim perajem! Životinje koje žive na suvom imaju kvržice za ukus smeštene u ustima, a kod čoveka ove kvržice se nalaze samo na jeziku.
Ako pogledate svoj jezik u ogledalu, videćete da je prekriven sitnim, bradavičastim ispupčenjima, kvržicama. U zidovima ovih kvržica, smešteno je čulo ukusa.
Kod životinja broj kvržica za ukus zavisi od potreba svake pojedine životinjske vrste. Kit guta čitava jata riba ne žvaćući ih; on ima mali broj kvržica za ukus, ili ih uopšte nema. Prase ima oko 5.500 kvržica za ukus, krava oko 35.000, a antilopa oko 50.000. Čovek nema naročito osetljivo čulo ukusa. On ima svega oko 3.000 kvržica za ukus!
Kvržice za ukus na čovečjem jeziku su raspoređene u različitim područjima, a svako je osetljivo samo na jednu vrstu ukusa. Zadnji deo jezika je osetljiv na gorko, bočni delovi na kiselo i slano, a vrhom jezika osećamo slatko. U središnom delu jezika je područje u kome uopšte nema kvržica i njime se ne može osetiti nikakav ukus!
Miris je važan učesnik u našem osećanju ukusa. Bar polovina onoga što smatramo ukusom nije uopšte ukus, već miris! To je slučaj kada kušamo kafu, čaj, vino, jabuku, pomorandžu i limun. Na primer, kada pijemo kafu, prvo ćemo osetiti toplotu, zatim gorčinu koja dolazi od kiseline i prženja kafe, a zatim slatko, ako je kafa zaslađena. Ali tek kada topla para, koja se oslobađa iz kafe, dospe u naše grlo i nos i pošalje svoju poruku u mozak, mi ćemo stvarno „osetiti ukus“ kafe! Evo dokaza: ako zatvorite nos štipaljkom, ne samo da nećete moći da „osetite ukus“ kafe, već nećete moći ni da osetite razliku između dve potpuno različite vrste hrane koje jedete ili pijete!
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta su to pljuvačne žlezde? (Biologija)
Šta su to pljuvačne žlezde?
Zamislite da jedete limun. Osećate li kako vam se usta pune pljuvačkom?
To je jedna od interesantnih osobina naših pljuvačnih žlezda. One ne luče mehanički, već su pod kontrolom mozga. Postoji tri para pljuvačnih žlezda. Jedan je ispred ušiju, drugi ispod jezika i treći ispod dna usne duplje.
Pljuvačne žlezde automatski prilagođavaju količinu i kvalitet pljuvačke zadatku koji joj neposredno predstoji. Najveća čovečja pljuvačna žlezda izluči u toku života oko 28.000 litara pljuvačke!
Svaki par pljuvačnih žlezda ima svoj poseban zadatak. Najveća, parotidna žlezda, koja se nalazi ispred uha, izlučuje velike količine vodenaste pljuvačke. Glavni zadatak ove pljuvačke je da rastvara i dobro natopi hranu. Žlezde ispod dna usne duplje luče drugu vrstu pljuvačke, koja čini hranu „klizavom“.
Koje će pljuvačne žlezde proizvesti najviše pljuvačke zavisi od hrane koju uzimamo. Ako jedemo sočnu jabuku, koja ne mora da se vlaži, počeće da luče donje pljuvačne žlezde. Ali ako jedemo suv hleb, stupaju u rad parotidne žlezde, koje izlučuju velike količine vodenaste pljuvačke.
Čovečja pljuvačka sadrži jedan enzim poznat pod imenom amilaza. On deluje na skrob, razlažući njegove molekule u dekstrin, a zatim u šećer maltozu.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zamislite da jedete limun. Osećate li kako vam se usta pune pljuvačkom?
To je jedna od interesantnih osobina naših pljuvačnih žlezda. One ne luče mehanički, već su pod kontrolom mozga. Postoji tri para pljuvačnih žlezda. Jedan je ispred ušiju, drugi ispod jezika i treći ispod dna usne duplje.
Pljuvačne žlezde automatski prilagođavaju količinu i kvalitet pljuvačke zadatku koji joj neposredno predstoji. Najveća čovečja pljuvačna žlezda izluči u toku života oko 28.000 litara pljuvačke!
Svaki par pljuvačnih žlezda ima svoj poseban zadatak. Najveća, parotidna žlezda, koja se nalazi ispred uha, izlučuje velike količine vodenaste pljuvačke. Glavni zadatak ove pljuvačke je da rastvara i dobro natopi hranu. Žlezde ispod dna usne duplje luče drugu vrstu pljuvačke, koja čini hranu „klizavom“.
Koje će pljuvačne žlezde proizvesti najviše pljuvačke zavisi od hrane koju uzimamo. Ako jedemo sočnu jabuku, koja ne mora da se vlaži, počeće da luče donje pljuvačne žlezde. Ali ako jedemo suv hleb, stupaju u rad parotidne žlezde, koje izlučuju velike količine vodenaste pljuvačke.
Čovečja pljuvačka sadrži jedan enzim poznat pod imenom amilaza. On deluje na skrob, razlažući njegove molekule u dekstrin, a zatim u šećer maltozu.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zašto se zubi kvare? (Biologija)
Zašto se zubi kvare?
Životinje nižih vrsta menjaju zube tokom života. Kada zubi dostignu potpuni razvoj i kada se istroše, oni ispadaju i na njihovom mestu izrastaju novi.
Međutim, čovek menja zube samo jednom u životu. Zato je važno da ih održavamo i zaštitimo od kvarenja. Zubi obično počinju da se kvare na gleđi: tu se najpre pojavi neki defekt. To može da bude skoro nevidljiva rupica, ali pošto u ustima uvek ima bakterija, one ubrzo prodiru kroz ovaj otvor na površini i nastanjuju se ispod gleđi.
One ne mogu da jedu gleđ, ali zato mogu da se hrane dentinom, koji je mekši, i limfom, koja se nalazi u kanalima dentina. Bakterije uskoro nagrizaju zidove kanala i ispod gleđi se stvara šupljina. Kvar može da ostane neprimećen neko vreme, ali ako se usled rada bakterija zid zuba istanji, onda ćemo ga primetiti vrlo brzo: tada toplota i hladnoća mogu brže da prodru do šupljine pulpe. Pulpa zauzima šupljinu u središnom delu zuba i sadrži živce. Toplota i hladnoća draže ove živce. Kada je neki zub osetljiv na hladno ili toplo, to je znak za uzbunu — zub se kvari!
Kada bakterije prodru kroz kanale dentina u šupljinu pulpe, one nalaze izvanrednu podlogu za ishranu i razmnožavanje. Tada mi dobijamo zubobolju. Kvarenje zuba se nastavlja, mreža sudova koji snabdevaju zub hranom propada, a zub, pošto više ne dobija hranu, postaje mrtva ljuštura. Pouka: idite redovno na kontrolu zubnom lekaru!
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Životinje nižih vrsta menjaju zube tokom života. Kada zubi dostignu potpuni razvoj i kada se istroše, oni ispadaju i na njihovom mestu izrastaju novi.
Međutim, čovek menja zube samo jednom u životu. Zato je važno da ih održavamo i zaštitimo od kvarenja. Zubi obično počinju da se kvare na gleđi: tu se najpre pojavi neki defekt. To može da bude skoro nevidljiva rupica, ali pošto u ustima uvek ima bakterija, one ubrzo prodiru kroz ovaj otvor na površini i nastanjuju se ispod gleđi.
One ne mogu da jedu gleđ, ali zato mogu da se hrane dentinom, koji je mekši, i limfom, koja se nalazi u kanalima dentina. Bakterije uskoro nagrizaju zidove kanala i ispod gleđi se stvara šupljina. Kvar može da ostane neprimećen neko vreme, ali ako se usled rada bakterija zid zuba istanji, onda ćemo ga primetiti vrlo brzo: tada toplota i hladnoća mogu brže da prodru do šupljine pulpe. Pulpa zauzima šupljinu u središnom delu zuba i sadrži živce. Toplota i hladnoća draže ove živce. Kada je neki zub osetljiv na hladno ili toplo, to je znak za uzbunu — zub se kvari!
Kada bakterije prodru kroz kanale dentina u šupljinu pulpe, one nalaze izvanrednu podlogu za ishranu i razmnožavanje. Tada mi dobijamo zubobolju. Kvarenje zuba se nastavlja, mreža sudova koji snabdevaju zub hranom propada, a zub, pošto više ne dobija hranu, postaje mrtva ljuštura. Pouka: idite redovno na kontrolu zubnom lekaru!
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kakva je građa zuba? (Biologija)
Kakva je građa zuba?
Ako redovno perete zube četkicom, da li ste se možda zapitali kako to da ih još niste istanjili? Međutim, zubi su veoma čvrsti — otprilike isto toliko čvrsti kao staklo.
Svaki zub ima dva dela: koren, ili korenove, kojim je usađen u vilicu, i krunu, deo koji se može videti u ustima.
Zubi se sastoje pretežno od mineralnih soli, od kojih je najviše kalcijuma i fosfora. Gleđ je čvrsta i sjajna materija kojom je prekrivena kruna. Cement je sličan kosti i prekriva koren. Dentin je nalik na slonovaču a sačinjava osnovni deo ili telo zuba. Zubna pulpa se nalazi u zubu u šupljini koja se zove zubna duplja. Zubna pulpa se sastoji od tkiva koje sadrži živce, arterije i vene. Oni ulaze u zub kroz otvor na vrhu ili u blizini vrha korena.
Zubi su, kao što ste verovatno već primetili posmatrajući ih u ogledalu, različite veličine i oblika. U celoj vilici ima četiri vrste zuba, od kojih svaka ima poseban zadatak. Sekutići na sredini vilice seku ili otkidaju hranu. Očnjaci, koji se nalaze do sekutića sa obe strane vilice, raskidaju hranu. Oni imaju duge, masivne korenove i oštre, šiljate krune. Pretkutnjaci, koji su odmah iza očnjaka, imaju dve kvržice, i jedan ili dva korena. Oni raskidaju i gnječe hranu. Kutnjaci, koji su pozadi, imaju više kvržica i dva ili tri korena. Oni mrve hranu.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Ako redovno perete zube četkicom, da li ste se možda zapitali kako to da ih još niste istanjili? Međutim, zubi su veoma čvrsti — otprilike isto toliko čvrsti kao staklo.
Svaki zub ima dva dela: koren, ili korenove, kojim je usađen u vilicu, i krunu, deo koji se može videti u ustima.
Zubi se sastoje pretežno od mineralnih soli, od kojih je najviše kalcijuma i fosfora. Gleđ je čvrsta i sjajna materija kojom je prekrivena kruna. Cement je sličan kosti i prekriva koren. Dentin je nalik na slonovaču a sačinjava osnovni deo ili telo zuba. Zubna pulpa se nalazi u zubu u šupljini koja se zove zubna duplja. Zubna pulpa se sastoji od tkiva koje sadrži živce, arterije i vene. Oni ulaze u zub kroz otvor na vrhu ili u blizini vrha korena.
Zubi su, kao što ste verovatno već primetili posmatrajući ih u ogledalu, različite veličine i oblika. U celoj vilici ima četiri vrste zuba, od kojih svaka ima poseban zadatak. Sekutići na sredini vilice seku ili otkidaju hranu. Očnjaci, koji se nalaze do sekutića sa obe strane vilice, raskidaju hranu. Oni imaju duge, masivne korenove i oštre, šiljate krune. Pretkutnjaci, koji su odmah iza očnjaka, imaju dve kvržice, i jedan ili dva korena. Oni raskidaju i gnječe hranu. Kutnjaci, koji su pozadi, imaju više kvržica i dva ili tri korena. Oni mrve hranu.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Koliko puta rastu zubi? (Biologija)
Koliko puta rastu zubi?
Zubi kod čoveka niču dva puta u toku života. Prvi zubi zovu se mlečnjaci, a drugi su stalni zubi.
Prvih zuba ima 20, po 10 u svakoj vilici. Počinju da se stvaraju oko tridesete nedelje pre rođenja. Kod većine dece prvo izrastaju donji sekutići. Oni obično niču kada beba ima 6 meseci. Između 6. i 13. meseca pojavljuju se i ostali mlečni zubi. Mlečnih zuba u svakoj vilici ima po 10: 4 sekutića, 2 očnjaka i 4 kutnjaka. Posle šeste godine mlečni zubi ispadaju i zamenjuju se stalnim zubima.
Od 32 stalna zuba, 28 obično izbija između šeste i četrnaeste godine. Ostala 4 zuba, treći kutnjaci ili umnjaci, izbijaju između sedamnaeste i dvadeset prve godine života. Stalnih zuba u svakoj vilici ima ukupno 16 i to: 4 sekutića, 2 očnjaka, 4 pretkutnjaka i 6 kutnjaka. Stalni kutnjaci ne zamenjuju nijedan od mlečnih zuba. Kako vilice rastu i izdužuju se, oni niču iza prvih ili mlečnih zuba. Pretkutnjaci stalnih zuba, međutim, zamenjuju kutnjake mlečnih zuba.
Prvo izbiju stalni kutnjaci. To su najveći i najvažniji zubi. Njihov položaj u vilici utiče na oblik donjeg dela lica i položaj ostalih zuba. Oni niču odmah iza mlečnih kutnjaka i često se pogrešno smatra da su mlečnjaci.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zubi kod čoveka niču dva puta u toku života. Prvi zubi zovu se mlečnjaci, a drugi su stalni zubi.
Prvih zuba ima 20, po 10 u svakoj vilici. Počinju da se stvaraju oko tridesete nedelje pre rođenja. Kod većine dece prvo izrastaju donji sekutići. Oni obično niču kada beba ima 6 meseci. Između 6. i 13. meseca pojavljuju se i ostali mlečni zubi. Mlečnih zuba u svakoj vilici ima po 10: 4 sekutića, 2 očnjaka i 4 kutnjaka. Posle šeste godine mlečni zubi ispadaju i zamenjuju se stalnim zubima.
Od 32 stalna zuba, 28 obično izbija između šeste i četrnaeste godine. Ostala 4 zuba, treći kutnjaci ili umnjaci, izbijaju između sedamnaeste i dvadeset prve godine života. Stalnih zuba u svakoj vilici ima ukupno 16 i to: 4 sekutića, 2 očnjaka, 4 pretkutnjaka i 6 kutnjaka. Stalni kutnjaci ne zamenjuju nijedan od mlečnih zuba. Kako vilice rastu i izdužuju se, oni niču iza prvih ili mlečnih zuba. Pretkutnjaci stalnih zuba, međutim, zamenjuju kutnjake mlečnih zuba.
Prvo izbiju stalni kutnjaci. To su najveći i najvažniji zubi. Njihov položaj u vilici utiče na oblik donjeg dela lica i položaj ostalih zuba. Oni niču odmah iza mlečnih kutnjaka i često se pogrešno smatra da su mlečnjaci.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta je enzim? (Biologija)
Šta je enzim?
Telo svake životinje i biljke je prava hemijska fabrika. U stvari, kad se neprekidno ne bi dešavale hemijske promene svih vrsta, život ne bi bio moguć. Čovek je u stanju da koristi hranu, da diše, da raste i da se kreće samo zahvaljujući hemijskim promenama koje se zbivaju u ćelijama, tkivima i organima njegovog organizma.
Evo jednog primera hemijskog životnog procesa. Vi jedete komad hleba, neki kolač ili krompir. Skrob u ovoj hrani se menja u šećere koji odlaze u krv. Tamo oni sagorevaju uz pomoć kiseonika iz vazduha koji udišete i vaše telo dobija energiju.
Hemičari su otkrili da hemijski proces kao ovaj i bilo koji drugi u živom organizmu — može da se obavi samo zato što ga potpomaže veoma mala količina neke belančevine koju proizvode žive ćelije. Ova belančevina se zove enzim. Za jedan enzim se kaže da je specifičan, što znači da je podešen da obavlja samo jedan određen zadatak. Svaki enzim započinje samo jedan hemijski proces.
Hemijske promene, kao što smo rekli, odigravaju se u svim živim bićima pa i biljkama. Tako, kada seme pšenice, ječma ili neke druge žitarice počne da raste, ono stvara enzime koji pretvaraju njegov skrob u šećere. Ova promena se zove razgradnja skroba u šećere, a enzim koji je vrši zove se dijastaza.
Iako znamo kakva je uloga enzima, mi još uvek ne znamo sve o njima. Oni su organska jedinjenja, što znači materije koje uvek sadrže ugljenik i vodonik, a često još i kiseonik i azot.
Postoji veoma veliki broj različitih enzima, ali je samo mali broj izdvojen iz sokova biljaka ili životinja.
Zanimljivo je da enzimi iako ih stvaraju samo žive ćelije, mogu da vrše hemijske promene i bez živih tkiva.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Telo svake životinje i biljke je prava hemijska fabrika. U stvari, kad se neprekidno ne bi dešavale hemijske promene svih vrsta, život ne bi bio moguć. Čovek je u stanju da koristi hranu, da diše, da raste i da se kreće samo zahvaljujući hemijskim promenama koje se zbivaju u ćelijama, tkivima i organima njegovog organizma.
Evo jednog primera hemijskog životnog procesa. Vi jedete komad hleba, neki kolač ili krompir. Skrob u ovoj hrani se menja u šećere koji odlaze u krv. Tamo oni sagorevaju uz pomoć kiseonika iz vazduha koji udišete i vaše telo dobija energiju.
Hemičari su otkrili da hemijski proces kao ovaj i bilo koji drugi u živom organizmu — može da se obavi samo zato što ga potpomaže veoma mala količina neke belančevine koju proizvode žive ćelije. Ova belančevina se zove enzim. Za jedan enzim se kaže da je specifičan, što znači da je podešen da obavlja samo jedan određen zadatak. Svaki enzim započinje samo jedan hemijski proces.
Hemijske promene, kao što smo rekli, odigravaju se u svim živim bićima pa i biljkama. Tako, kada seme pšenice, ječma ili neke druge žitarice počne da raste, ono stvara enzime koji pretvaraju njegov skrob u šećere. Ova promena se zove razgradnja skroba u šećere, a enzim koji je vrši zove se dijastaza.
Iako znamo kakva je uloga enzima, mi još uvek ne znamo sve o njima. Oni su organska jedinjenja, što znači materije koje uvek sadrže ugljenik i vodonik, a često još i kiseonik i azot.
Postoji veoma veliki broj različitih enzima, ali je samo mali broj izdvojen iz sokova biljaka ili životinja.
Zanimljivo je da enzimi iako ih stvaraju samo žive ćelije, mogu da vrše hemijske promene i bez živih tkiva.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta su vitamini? (Biologija)
Šta su vitamini?
Hrana koju unosimo u organizam sadrži mnoge važne sastojke, kao što su belančevine, masti, ugljeni hidrati, voda i mineralne materije. Ali sve to nije dovoljno. Da bismo se održali u životu potrebni su nam još i vitamini.
Vitamine stvaraju biljke ili životinje. Oni se moraju unositi u organizam u određenim količinama da bi životni procesi mogli nesmetano da se obavljaju. Kada u našem organizmu nema dovoljno vitamina, javljaju se neka oboljenja.
Još davno pre nego što je čovek saznao za vitamine primećeno je da se ljudi razboljevaju kada ne mogu da dođu do nekih vrsta hrane. Na primer, na dugim plovidbama mornari, koji su bili lišeni svežeg povrća, obolevali su od bolesti koja se zove skorbut.
Kada su pre više od sto godina vitamini otkriveni, nije se znao njihov hemijski sastav, pa su jednostavno nazvani vitamin A, B, C, D, itd.
Vitamin A se nalazi u masnom tkivu životinja, a potiče iz biljaka kojima se životinje hrane. Ovaj vitamin je važan za održavanje vida. Ima ga u mleku, žumancetu, jetri, ribljem ulju, šargarepi itd.
Vitamin B u stvari je grupa koju čini bar šest raznih vitamina. Najpoznatiji je vitamin B1, koji je neophodan za normalan rad živčanog sistema. Nalazi se u mleku, svežem voću i zrnevlju žitarica.
Vitamin C je najpoznatiji od svih vitamina. Zbog nedostatka ovog vitamina prskaju mali krvni sudovi, te se stvaraju modrice, naročito oko očiju, a desni lako krvare; pored toga smanjena je i otpornost celog organizma, naročito prema nekim bolestima. Vitamin C nalazi se u svežem voću i povrću.
Vitamin D je važan za pravilan razvoj zuba, kostiju i celog skeleta. Zbog njegovog nedostatka nastaje bolest koja se zove rahitis. Ima ga u velikim količinama u ribljem ulju, jetri i žumancetu. Sunčevi zraci omogućuju stvaranje ovog vitamina u našoj koži.
Izvor: 1000zašto, 1000 zato...
Hrana koju unosimo u organizam sadrži mnoge važne sastojke, kao što su belančevine, masti, ugljeni hidrati, voda i mineralne materije. Ali sve to nije dovoljno. Da bismo se održali u životu potrebni su nam još i vitamini.
Vitamine stvaraju biljke ili životinje. Oni se moraju unositi u organizam u određenim količinama da bi životni procesi mogli nesmetano da se obavljaju. Kada u našem organizmu nema dovoljno vitamina, javljaju se neka oboljenja.
Još davno pre nego što je čovek saznao za vitamine primećeno je da se ljudi razboljevaju kada ne mogu da dođu do nekih vrsta hrane. Na primer, na dugim plovidbama mornari, koji su bili lišeni svežeg povrća, obolevali su od bolesti koja se zove skorbut.
Kada su pre više od sto godina vitamini otkriveni, nije se znao njihov hemijski sastav, pa su jednostavno nazvani vitamin A, B, C, D, itd.
Vitamin A se nalazi u masnom tkivu životinja, a potiče iz biljaka kojima se životinje hrane. Ovaj vitamin je važan za održavanje vida. Ima ga u mleku, žumancetu, jetri, ribljem ulju, šargarepi itd.
Vitamin B u stvari je grupa koju čini bar šest raznih vitamina. Najpoznatiji je vitamin B1, koji je neophodan za normalan rad živčanog sistema. Nalazi se u mleku, svežem voću i zrnevlju žitarica.
Vitamin C je najpoznatiji od svih vitamina. Zbog nedostatka ovog vitamina prskaju mali krvni sudovi, te se stvaraju modrice, naročito oko očiju, a desni lako krvare; pored toga smanjena je i otpornost celog organizma, naročito prema nekim bolestima. Vitamin C nalazi se u svežem voću i povrću.
Vitamin D je važan za pravilan razvoj zuba, kostiju i celog skeleta. Zbog njegovog nedostatka nastaje bolest koja se zove rahitis. Ima ga u velikim količinama u ribljem ulju, jetri i žumancetu. Sunčevi zraci omogućuju stvaranje ovog vitamina u našoj koži.
Izvor: 1000zašto, 1000 zato...
Zbog čega osećamo glad? (Biologija)
Zbog čega osećamo glad?
Glad nema ničeg zajedničkog sa praznim želucem, mada većina ljudi veruje da ima. Novorođenče se rađa sa praznim želucem, pa ipak ne oseća glad prvih nekoliko dana. Ljudi koji su bolesni ili imaju temperaturu često ne osećaju glad iako im je želudac prazan.
Glad nastaje kada u krvi nema izvesnih hranljivih sastojaka. Čim se to dogodi, poruka se šalje centru za glad u mozgu. Ovaj centar deluje na želudac i creva kao kočnica. Sve dok u krvi ima dovoljno hrane, centar za glad usporava rad želuca i creva. U trenutku kada iz krvi nestane ovih hranljivih sastojaka, centar za glad počinje da utiče na pojačanje rada želuca i creva. Zbog toga nam, kad smo gladni, često „krče“ creva.
Kada smo gladni, ne osećamo potrebu za nekom posebnom vrstom hrane, već samo za hranom koja će nas zasititi. Pa ipak, samo jedna vrsta hrane ne može da nas zadovolji i nije zdrava. Zar ne bi bilo teško jesti isključivo krompir, pa makar i u najrazličitijim vidovima? Međutim, ako za ručak jedemo supu, meso, povrće, voće i slatkiše u onoj količini koja je dovoljna za jedan obrok, ishrana će biti pravilna i mi ćemo biti zadovoljni.
Koliko dugo može da se živi bez hrane? Staloženi i mirni ljudi mogu da izdrže duže nego oni koji se lako uzbuđuju. Odrasli izdrže duže nego deca.
Među životinjama takođe postoje razlike. Krpelj i stenica mogu bez hrane da izdrže čitavu godinu dana. Pas ugine posle dvadesetak dana gladovanja. Male ptice ne mogu da izdrže bez hrane više od pet dana. Ukoliko je životinja manja i živahnija, utoliko brže troši svoje zalihe hrane. Toplokrvne životinje ne mogu da žive ako izgube više od polovine svoje normalne telesne težine.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Glad nema ničeg zajedničkog sa praznim želucem, mada većina ljudi veruje da ima. Novorođenče se rađa sa praznim želucem, pa ipak ne oseća glad prvih nekoliko dana. Ljudi koji su bolesni ili imaju temperaturu često ne osećaju glad iako im je želudac prazan.
Glad nastaje kada u krvi nema izvesnih hranljivih sastojaka. Čim se to dogodi, poruka se šalje centru za glad u mozgu. Ovaj centar deluje na želudac i creva kao kočnica. Sve dok u krvi ima dovoljno hrane, centar za glad usporava rad želuca i creva. U trenutku kada iz krvi nestane ovih hranljivih sastojaka, centar za glad počinje da utiče na pojačanje rada želuca i creva. Zbog toga nam, kad smo gladni, često „krče“ creva.
Kada smo gladni, ne osećamo potrebu za nekom posebnom vrstom hrane, već samo za hranom koja će nas zasititi. Pa ipak, samo jedna vrsta hrane ne može da nas zadovolji i nije zdrava. Zar ne bi bilo teško jesti isključivo krompir, pa makar i u najrazličitijim vidovima? Međutim, ako za ručak jedemo supu, meso, povrće, voće i slatkiše u onoj količini koja je dovoljna za jedan obrok, ishrana će biti pravilna i mi ćemo biti zadovoljni.
Koliko dugo može da se živi bez hrane? Staloženi i mirni ljudi mogu da izdrže duže nego oni koji se lako uzbuđuju. Odrasli izdrže duže nego deca.
Među životinjama takođe postoje razlike. Krpelj i stenica mogu bez hrane da izdrže čitavu godinu dana. Pas ugine posle dvadesetak dana gladovanja. Male ptice ne mogu da izdrže bez hrane više od pet dana. Ukoliko je životinja manja i živahnija, utoliko brže troši svoje zalihe hrane. Toplokrvne životinje ne mogu da žive ako izgube više od polovine svoje normalne telesne težine.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zašto moramo da jedemo? (Biologija)
Zašto moramo da jedemo?
Kad ne bismo jeli, ne bismo mogli ni da živimo ni da rastemo. Utvrđeno je koje su hranljive materije potrebne našem telu i koliko nam tih materija treba da bismo očuvali zdravlje. Drugim rečima, nije dovoljno samo jesti već se mora uzimati dovoljna količina svake vrste hranljivih materija.
Hrana bogata belančevinama (mleko, jaja, sir, meso i riba) sadrži velike količine ove materije koja je potrebna organizmu za izgradnju novih ćelija.
Ugljeni hidrati (krompir, brašno, pirinač i kolači) sadrže veliku količinu skroba ili šećera, važnih za organizam jer u njemu održavaju toplotu i daju mu energiju. Skoro sva hrana sadrži i izvesnu količinu masti, a one daju organizmu najviše energije.
Ali telu nisu potrebne samo belančevine, ugljeni hidrati i masti, već i materije koje se zovu minerali. Takvih potrebnih minerala ima osamnaest. Kalcijum i fosfor omogućuju rastenje i održavanje kostiju i zuba. Gvožđe potpomaže pravilan rad ćelija. Bakar omogućuje telu da raste i stvara hemoglobin. Jod isto tako pomaže rad organizma, itd.
Prema tome, belančevine, ugljeni hidrati, masti i minerali su podjednako potrebni za rad i rastenje organizma. Je li to sve? Nije. Organizmu su isto tako potrebni i vitamini za kontrolu mnogih životnih procesa.
Pomenimo da se i voda može smatrati hranom, pošto služi organizmu na više načina. Iz svega ovoga vidite da jesti ne znači samo utoliti glad i zadovoljiti želju za dobrim jelom. Dobra, uravnotežena ishrana je bitna za održavanje zdravog organizma.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kad ne bismo jeli, ne bismo mogli ni da živimo ni da rastemo. Utvrđeno je koje su hranljive materije potrebne našem telu i koliko nam tih materija treba da bismo očuvali zdravlje. Drugim rečima, nije dovoljno samo jesti već se mora uzimati dovoljna količina svake vrste hranljivih materija.
Hrana bogata belančevinama (mleko, jaja, sir, meso i riba) sadrži velike količine ove materije koja je potrebna organizmu za izgradnju novih ćelija.
Ugljeni hidrati (krompir, brašno, pirinač i kolači) sadrže veliku količinu skroba ili šećera, važnih za organizam jer u njemu održavaju toplotu i daju mu energiju. Skoro sva hrana sadrži i izvesnu količinu masti, a one daju organizmu najviše energije.
Ali telu nisu potrebne samo belančevine, ugljeni hidrati i masti, već i materije koje se zovu minerali. Takvih potrebnih minerala ima osamnaest. Kalcijum i fosfor omogućuju rastenje i održavanje kostiju i zuba. Gvožđe potpomaže pravilan rad ćelija. Bakar omogućuje telu da raste i stvara hemoglobin. Jod isto tako pomaže rad organizma, itd.
Prema tome, belančevine, ugljeni hidrati, masti i minerali su podjednako potrebni za rad i rastenje organizma. Je li to sve? Nije. Organizmu su isto tako potrebni i vitamini za kontrolu mnogih životnih procesa.
Pomenimo da se i voda može smatrati hranom, pošto služi organizmu na više načina. Iz svega ovoga vidite da jesti ne znači samo utoliti glad i zadovoljiti želju za dobrim jelom. Dobra, uravnotežena ishrana je bitna za održavanje zdravog organizma.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta je masno tkivo? (Biologija)
Šta je masno tkivo?
Danas skoro svako vodi računa o svojoj telesnoj težini i veliki broj ljudi i žena drži neku dijetu. Može se reći da „salo“ niko ne želi.
Pa ipak, masno tkivo, ili salo, vrlo je potrebno ljudskom organizmu. Ono se nagomilava na sledeći način: na nekim mestima ćelije vezivnog tkiva bivaju ispunjene masnim materijama. Najpre se pojavljuju sićušne kapljice u unutrašnjosti ćelija. One se povećavaju po obimu, spajaju u veliku kap i najzad ispunjavaju skoro celu ćeliju. Na kraju, ćelija se pretvara u veliku kap masti okruženu tankom opnom.
Takve ćelije se stvaraju samo na nekim delovima tela. Uši, nos, čelo i okolina zglobova normalno nemaju masno tkivo. Po pravilu, žensko telo nagomilava više masnog tkiva nego muško. Na primer, normalno telo muškarca sadrži oko 10 procenata masnog tkiva, dok normalno žensko telo ima oko 25 procenata. To znači da jedan mlad čovek može da ima oko 7 kg masnog tkiva u svom telu, a mlada žena oko 17 kg!
Organizam nagomilava masti da bi mu služile kao rezerva hrane. Masti su naročito pogodne za ovu svrhu zato što su najbolje gorivo koje poznajemo. Normalno svakodnevno gorivo koje troši organizam je šećer. Organizam sagoreva šećer vrlo lako; sagorevanje masti je komplikovaniji proces. Ali masti imaju dvostruko veću toplotnu vrednost od šećera, te su zato naročito pogodne kao rezervna hrana u telu. Kada uzimate nedovoljne količine hrane za potrebe vašeg organizma, rezerve masti počinju da se troše.
Drugi razlog što je telu potrebno masno tkivo jeste njegova zaštitna uloga. Masno tkivo deluje kao gumeni jastuk. Ne može se stisnuti, zato što je elastično. Ovi „jastuci“ od masti nalaze se na sedalnom predelu, tako da možemo udobno da sedimo, ispod svoda stopala, ispod kože dlana, na obrazima i u jastucima na kojima leže naše očne jabučice.
Treća uloga masnog tkiva jeste da čovečje telo štiti od prekomernog gubitka toplote.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Danas skoro svako vodi računa o svojoj telesnoj težini i veliki broj ljudi i žena drži neku dijetu. Može se reći da „salo“ niko ne želi.
Pa ipak, masno tkivo, ili salo, vrlo je potrebno ljudskom organizmu. Ono se nagomilava na sledeći način: na nekim mestima ćelije vezivnog tkiva bivaju ispunjene masnim materijama. Najpre se pojavljuju sićušne kapljice u unutrašnjosti ćelija. One se povećavaju po obimu, spajaju u veliku kap i najzad ispunjavaju skoro celu ćeliju. Na kraju, ćelija se pretvara u veliku kap masti okruženu tankom opnom.
Takve ćelije se stvaraju samo na nekim delovima tela. Uši, nos, čelo i okolina zglobova normalno nemaju masno tkivo. Po pravilu, žensko telo nagomilava više masnog tkiva nego muško. Na primer, normalno telo muškarca sadrži oko 10 procenata masnog tkiva, dok normalno žensko telo ima oko 25 procenata. To znači da jedan mlad čovek može da ima oko 7 kg masnog tkiva u svom telu, a mlada žena oko 17 kg!
Organizam nagomilava masti da bi mu služile kao rezerva hrane. Masti su naročito pogodne za ovu svrhu zato što su najbolje gorivo koje poznajemo. Normalno svakodnevno gorivo koje troši organizam je šećer. Organizam sagoreva šećer vrlo lako; sagorevanje masti je komplikovaniji proces. Ali masti imaju dvostruko veću toplotnu vrednost od šećera, te su zato naročito pogodne kao rezervna hrana u telu. Kada uzimate nedovoljne količine hrane za potrebe vašeg organizma, rezerve masti počinju da se troše.
Drugi razlog što je telu potrebno masno tkivo jeste njegova zaštitna uloga. Masno tkivo deluje kao gumeni jastuk. Ne može se stisnuti, zato što je elastično. Ovi „jastuci“ od masti nalaze se na sedalnom predelu, tako da možemo udobno da sedimo, ispod svoda stopala, ispod kože dlana, na obrazima i u jastucima na kojima leže naše očne jabučice.
Treća uloga masnog tkiva jeste da čovečje telo štiti od prekomernog gubitka toplote.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta su kalorije? (Biologija)
Šta su kalorije?
Da bismo shvatili šta su kalorije i kakva je njihova uloga u ljudskom organizmu, treba da počnemo od ishrane uopšte.
U našem telu hrana se razlaže oksidacijom. Možemo čak reći da hrana „sagoreva“. Toplotu koja se pri sagorevanju oslobađa merimo kalorijama. Gram-kalorija je količina toplote potrebne da se temperatura jednog grama vode podigne za jedan stepen. Kilogram-kalorija, ili prosto kalorija, hiljadu puta je veća, a za merenje kaloričnosti hrane obično se uzima kilogram-kalorija.
Svaka vrsta hrane, dok sagoreva, daje izvestan broj kalorija. Na primer, jedan gram belančevina daje četiri, a gram masti devet kalorija. Za ljudsko telo nije bitno koja od ovih materija sagoreva, ali samo dotle dok se iz hrane dobija do
voljno energije za održavanje života.
Broj kalorija potrebnih čoveku zavisi od rada koji obavlja. Čoveku teškom oko 85 kg potrebno je samo 1680 kalorija dnevno kada potpuno miruje. Ako takav čovek obavlja neki lakši posao, njemu treba 3360 kalorija dnevno, a za vršenje napornog rada čak i 6720 kalorija da bi telo i u tim uslovima normalno funkcionisalo.
Deci treba više kalorija nego odraslim, jer ona pored rada još i rastu. Zimi nam je potrebno više kalorija nego leti. „Gorivo“ koje naše telo obično troši je skrob i šećer. Šta se dešava ako uzmemo više takvih materija nego što nam treba? Telo troši samo onoliko koliko mu je potrebno i čuva izvesne zalihe za docnije. Takva zaliha može da iznosi otprilike trećinu količine potrebne za jedan dan. Sve ostalo se pretvara u mast.
Izvor: 1000zašto, 1000 zato…
Da bismo shvatili šta su kalorije i kakva je njihova uloga u ljudskom organizmu, treba da počnemo od ishrane uopšte.
U našem telu hrana se razlaže oksidacijom. Možemo čak reći da hrana „sagoreva“. Toplotu koja se pri sagorevanju oslobađa merimo kalorijama. Gram-kalorija je količina toplote potrebne da se temperatura jednog grama vode podigne za jedan stepen. Kilogram-kalorija, ili prosto kalorija, hiljadu puta je veća, a za merenje kaloričnosti hrane obično se uzima kilogram-kalorija.
Svaka vrsta hrane, dok sagoreva, daje izvestan broj kalorija. Na primer, jedan gram belančevina daje četiri, a gram masti devet kalorija. Za ljudsko telo nije bitno koja od ovih materija sagoreva, ali samo dotle dok se iz hrane dobija do
voljno energije za održavanje života.
Broj kalorija potrebnih čoveku zavisi od rada koji obavlja. Čoveku teškom oko 85 kg potrebno je samo 1680 kalorija dnevno kada potpuno miruje. Ako takav čovek obavlja neki lakši posao, njemu treba 3360 kalorija dnevno, a za vršenje napornog rada čak i 6720 kalorija da bi telo i u tim uslovima normalno funkcionisalo.
Deci treba više kalorija nego odraslim, jer ona pored rada još i rastu. Zimi nam je potrebno više kalorija nego leti. „Gorivo“ koje naše telo obično troši je skrob i šećer. Šta se dešava ako uzmemo više takvih materija nego što nam treba? Telo troši samo onoliko koliko mu je potrebno i čuva izvesne zalihe za docnije. Takva zaliha može da iznosi otprilike trećinu količine potrebne za jedan dan. Sve ostalo se pretvara u mast.
Izvor: 1000zašto, 1000 zato…
Šta je tuberkuloza? (Biologija)
Šta je tuberkuloza?
Tuberkuloza ili skraćeno TBC je zarazna bolest koju izaziva bacil tuberkuloze. Ima je na žalost, u svim delovima sveta, a najčešća je u prenaseljenim krajevima gde ljudi žive u nehigijenskim uslovima i slabo se hrane.
Čovek je, srećom vrlo otporan prema ovoj zarazi. Otprilike 90 procenata ljudi koji žive u gradovima dobija, pre ili kasnije, ovu bolest u blagom obliku, ali većina čak to i ne zna. Manje od 10 procenata obolelih od tuberkuloze umire od nje.
Postoje tri vrste bacila tuberkuloze — bacil ljudske tuberkuloze, bacil goveđe i bacil ptičje tuberkuloze. Čovek može da se zarazi bacilom ljudske ili bacilom goveđe tuberkuloze. Ovi bacili najčešće dospevaju u telo vazduhom preko pluća. Promena koju oni najpre izazovu naziva se primarni afekt. To je zapaljenje i propadanje tkiva.
Posle primarne zaraze prouzrokovači se obično prenose u plućne limfne žlezde, gde izazivaju još jače zapaljenje. Organizam je dotle imao vremena da stvori izvesnu otpornost, ili imunitet, prema tuberkulozi. U većini slučajeva oštećena mesta zarastaju čvrstim ožiljnim tkivom. Međutim, izvestan broj prouzrokovača može da ostane u organizmu ali da ne izaziva dalje promene.
Ponekad se tuberkulozno oboljenje javlja ponovo kada čovek zađe u starije životno doba. To može da bude nova infekcija ili stara koja se razbudila.
Prouzrokovači tuberkuloze mogu da dospeju i u krvotok, pa njime u druge organe i na taj način da zaraze bubrege ili zglobove. Kada se tuberkulota proširi na celo telo, to je iscrpljujuća bolest koja polako uništava organizam. Tuberkulozu su nekada zvali „sušica“ zato što su ljudi oboleli od nje bili vrlo mršavi.
Pošto se ova bolest može javiti i u blagom obliku, tako da se ne primeti, treba ići redovno na kontrolni pregled.
U poslednje vreme organizuju se i fluorografska snimanja pluća kao vrlo efikasan način za otkrivanje obolelih od tuberkuloze, koji se onda upućuju na lečenje.
Izvor: 1000 zašto. 1000 zato…
Tuberkuloza ili skraćeno TBC je zarazna bolest koju izaziva bacil tuberkuloze. Ima je na žalost, u svim delovima sveta, a najčešća je u prenaseljenim krajevima gde ljudi žive u nehigijenskim uslovima i slabo se hrane.
Čovek je, srećom vrlo otporan prema ovoj zarazi. Otprilike 90 procenata ljudi koji žive u gradovima dobija, pre ili kasnije, ovu bolest u blagom obliku, ali većina čak to i ne zna. Manje od 10 procenata obolelih od tuberkuloze umire od nje.
Postoje tri vrste bacila tuberkuloze — bacil ljudske tuberkuloze, bacil goveđe i bacil ptičje tuberkuloze. Čovek može da se zarazi bacilom ljudske ili bacilom goveđe tuberkuloze. Ovi bacili najčešće dospevaju u telo vazduhom preko pluća. Promena koju oni najpre izazovu naziva se primarni afekt. To je zapaljenje i propadanje tkiva.
Posle primarne zaraze prouzrokovači se obično prenose u plućne limfne žlezde, gde izazivaju još jače zapaljenje. Organizam je dotle imao vremena da stvori izvesnu otpornost, ili imunitet, prema tuberkulozi. U većini slučajeva oštećena mesta zarastaju čvrstim ožiljnim tkivom. Međutim, izvestan broj prouzrokovača može da ostane u organizmu ali da ne izaziva dalje promene.
Ponekad se tuberkulozno oboljenje javlja ponovo kada čovek zađe u starije životno doba. To može da bude nova infekcija ili stara koja se razbudila.
Prouzrokovači tuberkuloze mogu da dospeju i u krvotok, pa njime u druge organe i na taj način da zaraze bubrege ili zglobove. Kada se tuberkulota proširi na celo telo, to je iscrpljujuća bolest koja polako uništava organizam. Tuberkulozu su nekada zvali „sušica“ zato što su ljudi oboleli od nje bili vrlo mršavi.
Pošto se ova bolest može javiti i u blagom obliku, tako da se ne primeti, treba ići redovno na kontrolni pregled.
U poslednje vreme organizuju se i fluorografska snimanja pluća kao vrlo efikasan način za otkrivanje obolelih od tuberkuloze, koji se onda upućuju na lečenje.
Izvor: 1000 zašto. 1000 zato…
Šta je alergija? (Biologija)
Šta je alergija?
Biti alergičan znači biti izuzetno osetljiv na jednu ili više običnih materija. To mogu da budu hrana, hemikalije, lekovi, čak i obična kućna prašina ili čestice koje otpadaju sa mačke, psa ili konja.
Materije koje izazivaju alergiju nazivaju se alergeni. Zašto alergeni utiču na neke ljude, a na druge ne? To medicina još nije objasnila. Danas se misli da nasleđe ima izvesnu ulogu u pojavi alergije. U mnogim porodicama dedovi i babe, roditelji i deca su osetljivi na istu materiju. Međutim, ponekad je samo jedan član porodice alergičan. Takođe se veruje da uzbuđenja imaju udela u javljanju alergije. Strah, ljutina i zabrinutost izgleda da pojačavaju alergični napad.
Šta se događa u organizmu kad neko ima alergiju? Smatra se da alergen, kada dospe u organizam, podstiče ćelije da stvaraju antitela. Antitela su jedna od glavnih odbrambenih snaga organizma. Ali kada je u pitanju alergija, ona dovode do neželjenih reakcija.
Misli se da alergična materija zajedno sa antitelima čije je stvaranje izazvala prouzrokuje u organizmu oslobađanje hemijske supstancije — histamina. A histamin, delujući na krvne sudove i na pluća, izaziva alergične pojave. Količina stvorenog histamina je ili vrlo mala, ili ga ima samo u napadnutim delovima tela, jer histamin nije nađen u krvi ljudi koji imaju alergične napade.
Kao što vidite, ima još mnogo štošta da se sazna o alergiji.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Biti alergičan znači biti izuzetno osetljiv na jednu ili više običnih materija. To mogu da budu hrana, hemikalije, lekovi, čak i obična kućna prašina ili čestice koje otpadaju sa mačke, psa ili konja.
Materije koje izazivaju alergiju nazivaju se alergeni. Zašto alergeni utiču na neke ljude, a na druge ne? To medicina još nije objasnila. Danas se misli da nasleđe ima izvesnu ulogu u pojavi alergije. U mnogim porodicama dedovi i babe, roditelji i deca su osetljivi na istu materiju. Međutim, ponekad je samo jedan član porodice alergičan. Takođe se veruje da uzbuđenja imaju udela u javljanju alergije. Strah, ljutina i zabrinutost izgleda da pojačavaju alergični napad.
Šta se događa u organizmu kad neko ima alergiju? Smatra se da alergen, kada dospe u organizam, podstiče ćelije da stvaraju antitela. Antitela su jedna od glavnih odbrambenih snaga organizma. Ali kada je u pitanju alergija, ona dovode do neželjenih reakcija.
Misli se da alergična materija zajedno sa antitelima čije je stvaranje izazvala prouzrokuje u organizmu oslobađanje hemijske supstancije — histamina. A histamin, delujući na krvne sudove i na pluća, izaziva alergične pojave. Količina stvorenog histamina je ili vrlo mala, ili ga ima samo u napadnutim delovima tela, jer histamin nije nađen u krvi ljudi koji imaju alergične napade.
Kao što vidite, ima još mnogo štošta da se sazna o alergiji.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta je to astma? (Biologija)
Šta je to astma?
Većina ljudi misli da imamo samo dva krajnika postavljena sa svake strane grla odmah pored jezika. Ali to nije tačno.
Postoji nekoliko krajnika različite veličine. Krajnici su mali čvorovi sastavljeni od naročite vrste tkiva, koje se zove limfoidno tkivo. Zbog svog položaja, imaju poseban zadatak: oni su prva odbrana od infekcije koja ulazi kroz nos i usta.
Najveći par krajnika koji leže blizu nepca zovu se nepčani krajnici. Visoko i pozadi u ždrelu ima nekoliko manjih krajnika; njih nazivamo treći krajnik. Malih krajnika ima i pozadi, na jeziku, nešto ispod njegove površine.
Krajnici su pokriveni istim glatkim omotačem koji oblaže i usta. Na krajnicima se ovaj omotač spušta u dubinu i ponire u krajnik. Na taj način se obrazuju duboki cepčići koji se zovu kripte. Kripte zadržavaju klice i druge materije iz usta. Bela krvna zrnca opkoljavaju klice koje uđu u kripte i pomažu da se te klice unište. Normalna uloga krajnika i jeste da se bore protiv infekcije.
Nekad klice u ovim kriptama mogu da savladaju odbranu krajnika i da izazovu zapaljenje čitavog krajnika. Ovo zapaljenje se zove tonzilitis ili gnojava angina. Jedan ili mnogo češće oba krajnika postaju uvećani i bolni. Kripte su nabrekle i nekad iz njih izlazi na površinu krajnika gust gnoj. Od angine češće obolevaju deca nego odrasli.
Izvor: 1000 zašto. 1000 zato…
Većina ljudi misli da imamo samo dva krajnika postavljena sa svake strane grla odmah pored jezika. Ali to nije tačno.
Postoji nekoliko krajnika različite veličine. Krajnici su mali čvorovi sastavljeni od naročite vrste tkiva, koje se zove limfoidno tkivo. Zbog svog položaja, imaju poseban zadatak: oni su prva odbrana od infekcije koja ulazi kroz nos i usta.
Najveći par krajnika koji leže blizu nepca zovu se nepčani krajnici. Visoko i pozadi u ždrelu ima nekoliko manjih krajnika; njih nazivamo treći krajnik. Malih krajnika ima i pozadi, na jeziku, nešto ispod njegove površine.
Krajnici su pokriveni istim glatkim omotačem koji oblaže i usta. Na krajnicima se ovaj omotač spušta u dubinu i ponire u krajnik. Na taj način se obrazuju duboki cepčići koji se zovu kripte. Kripte zadržavaju klice i druge materije iz usta. Bela krvna zrnca opkoljavaju klice koje uđu u kripte i pomažu da se te klice unište. Normalna uloga krajnika i jeste da se bore protiv infekcije.
Nekad klice u ovim kriptama mogu da savladaju odbranu krajnika i da izazovu zapaljenje čitavog krajnika. Ovo zapaljenje se zove tonzilitis ili gnojava angina. Jedan ili mnogo češće oba krajnika postaju uvećani i bolni. Kripte su nabrekle i nekad iz njih izlazi na površinu krajnika gust gnoj. Od angine češće obolevaju deca nego odrasli.
Izvor: 1000 zašto. 1000 zato…
Kakva je uloga krajnika? (Biologija)
Kakva je uloga krajnika?
Većina ljudi misli da imamo samo dva krajnika postavljena sa svake strane grla odmah pored jezika. Ali to nije tačno.
Postoji nekoliko krajnika različite veličine. Krajnici su mali čvorovi sastavljeni od naročite vrste tkiva, koje se zove limfoidno tkivo. Zbog svog položaja, imaju poseban zadatak: oni su prva odbrana od infekcije koja ulazi kroz nos i usta.
Najveći par krajnika koji leže blizu nepca zovu se nepčani krajnici. Visoko i pozadi u ždrelu ima nekoliko manjih krajnika; njih nazivamo treći krajnik. Malih krajnika ima i pozadi, na jeziku, nešto ispod njegove površine.
Krajnici su pokriveni istim glatkim omotačem koji oblaže i usta. Na krajnicima se ovaj omotač spušta u dubinu i ponire u krajnik. Na taj način se obrazuju duboki cepčići koji se zovu kripte. Kripte zadržavaju klice i druge materije iz usta. Bela krvna zrnca opkoljavaju klice koje uđu u kripte i pomažu da se te klice unište. Normalna uloga krajnika i jeste da se bore protiv infekcije.
Nekad klice u ovim kriptama mogu da savladaju odbranu krajnika i da izazovu zapaljenje čitavog krajnika. Ovo zapaljenje se zove tonzilitis ili gnojava angina. Jedan ili mnogo češće oba krajnika postaju uvećani i bolni. Kripte su nabrekle i nekad iz njih izlazi na površinu krajnika gust gnoj. Od angine češće obolevaju deca nego odrasli.
Izvor: 1000 zašto. 1000 zato…
Većina ljudi misli da imamo samo dva krajnika postavljena sa svake strane grla odmah pored jezika. Ali to nije tačno.
Postoji nekoliko krajnika različite veličine. Krajnici su mali čvorovi sastavljeni od naročite vrste tkiva, koje se zove limfoidno tkivo. Zbog svog položaja, imaju poseban zadatak: oni su prva odbrana od infekcije koja ulazi kroz nos i usta.
Najveći par krajnika koji leže blizu nepca zovu se nepčani krajnici. Visoko i pozadi u ždrelu ima nekoliko manjih krajnika; njih nazivamo treći krajnik. Malih krajnika ima i pozadi, na jeziku, nešto ispod njegove površine.
Krajnici su pokriveni istim glatkim omotačem koji oblaže i usta. Na krajnicima se ovaj omotač spušta u dubinu i ponire u krajnik. Na taj način se obrazuju duboki cepčići koji se zovu kripte. Kripte zadržavaju klice i druge materije iz usta. Bela krvna zrnca opkoljavaju klice koje uđu u kripte i pomažu da se te klice unište. Normalna uloga krajnika i jeste da se bore protiv infekcije.
Nekad klice u ovim kriptama mogu da savladaju odbranu krajnika i da izazovu zapaljenje čitavog krajnika. Ovo zapaljenje se zove tonzilitis ili gnojava angina. Jedan ili mnogo češće oba krajnika postaju uvećani i bolni. Kripte su nabrekle i nekad iz njih izlazi na površinu krajnika gust gnoj. Od angine češće obolevaju deca nego odrasli.
Izvor: 1000 zašto. 1000 zato…
Šta su nosni sinusi? (Biologija)
Šta su nosni sinusi?
Nosni sinusi su produžeci nosne šupljine, normalno ispunjeni vazduhom. Čovek ima osam ili više ovakvih malih šupljina u kostima čela i lica. U čeonoj kosti nalaze se dva sinusa. Najveći sinusi su u gornjoviličnim kostima, a nešto manji se otvaraju u gornjem delu i na bočnoj strani nosne duplje.
Sve ove šupljine su obložene produžecima sluzokože nosne duplje, a sluz iz sinusa sliva se u nos. Postoje mnoga mišljenja o tome zašto imamo sinuse. Moguće je da oni doprinose zagrevanju vazduha koji prolazi kroz nos i održavanju njegove vlažnosti. Ili, možda omogućuju jače odzvanjanje (rezoniranje) glasa. Možda sinusi ispunjeni normalno vazduhom postoje samo zato da bi lobanja bila što lakša.
Zapaljenje sinusa može da nastupi posle jake kijavice ili gripa ili neke druge zarazne bolesti.
U toku zapaljenja sinusa oseća se bol na licu, čelu ili pored očiju, koji se obično javlja svakoga dana u isto vreme. Ponekad se javlja i jače lučenje sluzi iz nosa. Bol je izazvan pritiskom sluzi koja se sakuplja u sinusu, jer ne može zbog otoka sluzokože normalno da se sliva u nos.
Zapaljenje sinusa u gornjoviličnoj kosti ponekad može da nastane zbog oboljenja gornjih zuba.
Zapaljenja sinusa retko zahtevaju da se izvrši operacija. A kada se ona vrši, cilj je da se proširi otvor u nosu da bi se omogućilo bolje oticanje sluzi.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Nosni sinusi su produžeci nosne šupljine, normalno ispunjeni vazduhom. Čovek ima osam ili više ovakvih malih šupljina u kostima čela i lica. U čeonoj kosti nalaze se dva sinusa. Najveći sinusi su u gornjoviličnim kostima, a nešto manji se otvaraju u gornjem delu i na bočnoj strani nosne duplje.
Sve ove šupljine su obložene produžecima sluzokože nosne duplje, a sluz iz sinusa sliva se u nos. Postoje mnoga mišljenja o tome zašto imamo sinuse. Moguće je da oni doprinose zagrevanju vazduha koji prolazi kroz nos i održavanju njegove vlažnosti. Ili, možda omogućuju jače odzvanjanje (rezoniranje) glasa. Možda sinusi ispunjeni normalno vazduhom postoje samo zato da bi lobanja bila što lakša.
Zapaljenje sinusa može da nastupi posle jake kijavice ili gripa ili neke druge zarazne bolesti.
U toku zapaljenja sinusa oseća se bol na licu, čelu ili pored očiju, koji se obično javlja svakoga dana u isto vreme. Ponekad se javlja i jače lučenje sluzi iz nosa. Bol je izazvan pritiskom sluzi koja se sakuplja u sinusu, jer ne može zbog otoka sluzokože normalno da se sliva u nos.
Zapaljenje sinusa u gornjoviličnoj kosti ponekad može da nastane zbog oboljenja gornjih zuba.
Zapaljenja sinusa retko zahtevaju da se izvrši operacija. A kada se ona vrši, cilj je da se proširi otvor u nosu da bi se omogućilo bolje oticanje sluzi.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zašto se u nosu luči sluz? (Biologija)
Zašto se u nosu luči sluz?
Vazduh ulazi u naše telo kroz nos. Međutim, pre nego što uđe u pluća, mora da se zagreje i prečisti. Mnoge čestice prašine koje ulaze zajedno s vazduhom uklanjaju se u nosu.
Prvo čišćenje ovog vazduha obavljaju čekinjaste dlačice koje se nalaze na ulazu u nos. Tu se zaustavljaju grube čestice. Sluz nosa je providna kao staklo. Kasnije postaje sivkasto-zelene boje zato što se sa njom mešaju zrnca prašine koju je sluz zaustavila. Od nosa pa sve do vazdušnih prostora pluća — alveola, putevi kojima prolazi vazduh obloženi su ćelijama iz kojih izrastaju nežne male dlačice, treplje.
Čovek udiše neizmerno mnogo zrnaca prašine svakog minuta u toku dana i noći. Nje ima svuda, gde god živite. Samo je vazduh na okeanu oslobođen prašine, i to tek pošto otplovite oko 800 km od obale.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Vazduh ulazi u naše telo kroz nos. Međutim, pre nego što uđe u pluća, mora da se zagreje i prečisti. Mnoge čestice prašine koje ulaze zajedno s vazduhom uklanjaju se u nosu.
Prvo čišćenje ovog vazduha obavljaju čekinjaste dlačice koje se nalaze na ulazu u nos. Tu se zaustavljaju grube čestice. Sluz nosa je providna kao staklo. Kasnije postaje sivkasto-zelene boje zato što se sa njom mešaju zrnca prašine koju je sluz zaustavila. Od nosa pa sve do vazdušnih prostora pluća — alveola, putevi kojima prolazi vazduh obloženi su ćelijama iz kojih izrastaju nežne male dlačice, treplje.
Čovek udiše neizmerno mnogo zrnaca prašine svakog minuta u toku dana i noći. Nje ima svuda, gde god živite. Samo je vazduh na okeanu oslobođen prašine, i to tek pošto otplovite oko 800 km od obale.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Kako dišemo? (Biologija)
Kako dišemo?
Svako živo biće mora da diše. Životinje disanjem unose kiseonik u telo. Udišući vazduh, čovek uzima kiseonik. Disanje izgleda prosto. Mi čak i ne mislimo kako dišemo, mada disanje sačinjavaju prilično složene radnje. Kada čovek udiše vazduh, on prolazi kroz čitav niz cevi u telu koje se zovu disajni putevi. Oni počinju nosem, gde se zaustavljaju čestice koje bi mogle da budu štetne za pluća. U nosu se vazduh prečišćava i zagreva.
Iz nosa se vazduh spušta kroz ždrelo. Odatle kroz grkljan i dušnik odlazi u dve manje cevi zvane dušnice, od kojih svaka ulazi u po jedno plućno krilo. Pluća su veliki, meki organi, a sastoje se iz dva plućna krila, desnog i levog. Svako plućno krilo je potpuno obavijeno tankim pokrivačem koji se zove pleura ili plućna maramica.
Plućno tkivo liči na sunđer. Sastavljeno je iz mnoštva nežnih malih mehurića ispunjenih vazduhom koji u njih ulazi. Kroz dušnice vazduh stiže u plućne mehuriće. U njima se uzima kiseonik iz vazduha a nepotrebni gasovi izbacuju se iz tela. Ovi mali mehurići, ispunjeni vazduhom, zovu se alveole.
Vazduh koji udišemo sadrži kiseonik, azot, ugljen-dioksid i vodenu paru. Ovi gasovi se nalaze i u ljudskoj krvi, samo u različitim količinama. Kada udahnemo svež vazduh, tada u alveolama ima više kiseonika nego u krvi. Zato kiseonik iz vazduha prolazi u krv kroz vrlo tanke zidove alveola i sitnih krvnih sudova, kapilara. Ugljen-dioksida ima više u krvi a manje u alveolama i zato odlazi iz krvi u alveole pluća, odakle ga izdišemo.
Uzimanje kiseonika iz vazduha a izbacivanje ugljen-dioksida iz tela omogućuje ćelijama da dobiju kiseonik a da se oslobode štetnog ugljen-dioksida.
Koliko vazduha pluća mogu da prime? Da bismo to izmerili, moramo da uzmemo u obzir normalno disanje, zatim dopunsku količinu vazduha do kraja dubokog udaha i količinu do kraja dubokog izdaha. To se zove vitalni kapacitet ili količina vazduha koju pluća mogu da prime. Odrastao čovek ima vitalni kapacitet koji iznosi nešto malo više od 4 litra vazduha; vitalni kapacitet žene iznosi oko 3 litra.
Pluća nikada nisu prazna, čak i kada se snažno napregnemo da izdahnemo vazduh. Količina vazduha koja ostaje u plućima posle maksimalnog izdisaja zove se rezidualni vazduh, a kada udahnemo, ovaj rezidualni vazduh se meša sa svežim vazduhom.
Disanje je i voljna i nevoljna radnja. Dišemo i kada ne mislimo na to, ili kada spavamo. Ali disanje možemo zaustaviti za kratko vreme ako to hoćemo — kao kada zadržavamo dah dok se gnjuramo.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Svako živo biće mora da diše. Životinje disanjem unose kiseonik u telo. Udišući vazduh, čovek uzima kiseonik. Disanje izgleda prosto. Mi čak i ne mislimo kako dišemo, mada disanje sačinjavaju prilično složene radnje. Kada čovek udiše vazduh, on prolazi kroz čitav niz cevi u telu koje se zovu disajni putevi. Oni počinju nosem, gde se zaustavljaju čestice koje bi mogle da budu štetne za pluća. U nosu se vazduh prečišćava i zagreva.
Iz nosa se vazduh spušta kroz ždrelo. Odatle kroz grkljan i dušnik odlazi u dve manje cevi zvane dušnice, od kojih svaka ulazi u po jedno plućno krilo. Pluća su veliki, meki organi, a sastoje se iz dva plućna krila, desnog i levog. Svako plućno krilo je potpuno obavijeno tankim pokrivačem koji se zove pleura ili plućna maramica.
Plućno tkivo liči na sunđer. Sastavljeno je iz mnoštva nežnih malih mehurića ispunjenih vazduhom koji u njih ulazi. Kroz dušnice vazduh stiže u plućne mehuriće. U njima se uzima kiseonik iz vazduha a nepotrebni gasovi izbacuju se iz tela. Ovi mali mehurići, ispunjeni vazduhom, zovu se alveole.
Vazduh koji udišemo sadrži kiseonik, azot, ugljen-dioksid i vodenu paru. Ovi gasovi se nalaze i u ljudskoj krvi, samo u različitim količinama. Kada udahnemo svež vazduh, tada u alveolama ima više kiseonika nego u krvi. Zato kiseonik iz vazduha prolazi u krv kroz vrlo tanke zidove alveola i sitnih krvnih sudova, kapilara. Ugljen-dioksida ima više u krvi a manje u alveolama i zato odlazi iz krvi u alveole pluća, odakle ga izdišemo.
Uzimanje kiseonika iz vazduha a izbacivanje ugljen-dioksida iz tela omogućuje ćelijama da dobiju kiseonik a da se oslobode štetnog ugljen-dioksida.
Koliko vazduha pluća mogu da prime? Da bismo to izmerili, moramo da uzmemo u obzir normalno disanje, zatim dopunsku količinu vazduha do kraja dubokog udaha i količinu do kraja dubokog izdaha. To se zove vitalni kapacitet ili količina vazduha koju pluća mogu da prime. Odrastao čovek ima vitalni kapacitet koji iznosi nešto malo više od 4 litra vazduha; vitalni kapacitet žene iznosi oko 3 litra.
Pluća nikada nisu prazna, čak i kada se snažno napregnemo da izdahnemo vazduh. Količina vazduha koja ostaje u plućima posle maksimalnog izdisaja zove se rezidualni vazduh, a kada udahnemo, ovaj rezidualni vazduh se meša sa svežim vazduhom.
Disanje je i voljna i nevoljna radnja. Dišemo i kada ne mislimo na to, ili kada spavamo. Ali disanje možemo zaustaviti za kratko vreme ako to hoćemo — kao kada zadržavamo dah dok se gnjuramo.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Kako rade bubrezi? (Biologija)
Kako rade bubrezi?
Bubrezi su dva spljoštena, pasuljasta, čvrsta organa koja spadaju u najvažnije organe našeg tela. Dugi su oko 8 cm i leže sa obe strane kičme u visini pojasa.
Bubrezi izbacuju nepotrebne materije iz organizma. Za organizam je isto toliko važno da se oslobodi onoga što mu nije potrebno i što ne može da koristi kao što mu je važno da unese ono što mu je potrebno. Bubrezi regulišu količinu vode i drugih materija u krvi.
U spoljnom delu svakog bubrega krvni kapilari grade petlje u obliku malog klubeta koje je prekriveno finom opnom. U svakom bubregu ima oko 1.500.000 ovih klubadi koja se zovu glomeruli. Svakog minuta kroz bubrege prođe više krvi nego kroz ma koji drugi organ. Klubad propuštaju kroz svoje opne jedan deo tečnosti iz krvi koja nosi najfinije rastvorene materije.
Tečnost koja prolazi kroz opne zove se prvobitna mokraća. Ona se sakuplja u peharastom zidu koji prekriva svako klube. Vrlo fina cevčica koja se naziva tubulus odvodi mokraću iz pehara.
Dok mokraća protiče kroz sitne tubule, u graničnim ćelijama njihovog zida obavlja se razmena materija. Materije koje su potrebne organizmu vraćaju se u krv. Zato se šećer ne gubi iz tela.
Veliki deo vode iz cevčica se takođe vraća u krv. Na taj način, bubrezi obezbeđuju zadržavanje dovoljne količine vode. Ako se neko znoji ili ne pije dovoljno vode, bubrezi će vraćati više tečnosti u krv. U tom slučaju će se stvarati manje mokraće. Bubrežne cevčice takođe omogućuju regulisanje kiselosti krvi.
Sve male cevčice se prikupljaju u unutrašnjem delu svakog bubrega i ulivaju u jednu finu kesu, karlicu bubrega. Mokraća zatim silazi u dve cevi koje se zovu ureteri i spajaju bubrege sa mokraćnom bešikom.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Bubrezi su dva spljoštena, pasuljasta, čvrsta organa koja spadaju u najvažnije organe našeg tela. Dugi su oko 8 cm i leže sa obe strane kičme u visini pojasa.
Bubrezi izbacuju nepotrebne materije iz organizma. Za organizam je isto toliko važno da se oslobodi onoga što mu nije potrebno i što ne može da koristi kao što mu je važno da unese ono što mu je potrebno. Bubrezi regulišu količinu vode i drugih materija u krvi.
U spoljnom delu svakog bubrega krvni kapilari grade petlje u obliku malog klubeta koje je prekriveno finom opnom. U svakom bubregu ima oko 1.500.000 ovih klubadi koja se zovu glomeruli. Svakog minuta kroz bubrege prođe više krvi nego kroz ma koji drugi organ. Klubad propuštaju kroz svoje opne jedan deo tečnosti iz krvi koja nosi najfinije rastvorene materije.
Tečnost koja prolazi kroz opne zove se prvobitna mokraća. Ona se sakuplja u peharastom zidu koji prekriva svako klube. Vrlo fina cevčica koja se naziva tubulus odvodi mokraću iz pehara.
Dok mokraća protiče kroz sitne tubule, u graničnim ćelijama njihovog zida obavlja se razmena materija. Materije koje su potrebne organizmu vraćaju se u krv. Zato se šećer ne gubi iz tela.
Veliki deo vode iz cevčica se takođe vraća u krv. Na taj način, bubrezi obezbeđuju zadržavanje dovoljne količine vode. Ako se neko znoji ili ne pije dovoljno vode, bubrezi će vraćati više tečnosti u krv. U tom slučaju će se stvarati manje mokraće. Bubrežne cevčice takođe omogućuju regulisanje kiselosti krvi.
Sve male cevčice se prikupljaju u unutrašnjem delu svakog bubrega i ulivaju u jednu finu kesu, karlicu bubrega. Mokraća zatim silazi u dve cevi koje se zovu ureteri i spajaju bubrege sa mokraćnom bešikom.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta je malokrvnost? (Biologija)
Šta je malokrvnost?
Malokrvnost označava različita stanja koja su u vezi s nekim poremećajem krvi. Malokrvnost postoji ako krv ne sadrži normalan broj crvenih krvnih zrnaca, ili kada crvena krvna zrnca nemaju dovoljnu količinu hemoglobina.
Anemija ili malokrvnost je prouzrokovana nedovoljnim stvaranjem ili povećanim razaranjem crvenih krvnih zrnaca ili suviše velikim gubitkom krvi.
Jedna vrsta anemije, koju mnogi znaju, jeste anemija zbog nedovoljne ishrane. Najčešća i najmanje opasna anemija ove vrste razvija se kad nema dovoljno gvožđa za stvaranje hemoglobina crvenih krvnih zrnaca.
Mnoge namirnice sadrže samo male količine gvožđa. Neki ljudi ne uzimaju dovoljno hrane koja ima visok sadržaj gvožđa, kao što su meso i lisnato zeleno povrće. Zato je nedostatak gvožđa prilično čest.
Znaci ove anemije su bledilo, slabost, sklonost ka lakom zamaranju, nesvestica i teškoće u disanju. Ako bolesnik može dovoljno da se odmara i da ima dobru ishranu, on se obično brzo oporavlja.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Malokrvnost označava različita stanja koja su u vezi s nekim poremećajem krvi. Malokrvnost postoji ako krv ne sadrži normalan broj crvenih krvnih zrnaca, ili kada crvena krvna zrnca nemaju dovoljnu količinu hemoglobina.
Anemija ili malokrvnost je prouzrokovana nedovoljnim stvaranjem ili povećanim razaranjem crvenih krvnih zrnaca ili suviše velikim gubitkom krvi.
Jedna vrsta anemije, koju mnogi znaju, jeste anemija zbog nedovoljne ishrane. Najčešća i najmanje opasna anemija ove vrste razvija se kad nema dovoljno gvožđa za stvaranje hemoglobina crvenih krvnih zrnaca.
Mnoge namirnice sadrže samo male količine gvožđa. Neki ljudi ne uzimaju dovoljno hrane koja ima visok sadržaj gvožđa, kao što su meso i lisnato zeleno povrće. Zato je nedostatak gvožđa prilično čest.
Znaci ove anemije su bledilo, slabost, sklonost ka lakom zamaranju, nesvestica i teškoće u disanju. Ako bolesnik može dovoljno da se odmara i da ima dobru ishranu, on se obično brzo oporavlja.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
уторак, 23. март 2010.
Šta je krvni pritisak? (Biologija)
Šta je krvni pritisak?
Srce je, kao što već znamo, pumpa koja izbacuje u krvotok krv što kruži kroz naše telo. Kada se leva komora srca zgrči, krv se potiskuje u arterije koje se šire da bi prihvatile pristiglu krv.
Ali arterije imaju mišićni sloj koji pruža otpor ovom pritisku i tako se iz njih krv istiskuje u manje sudove tela. Krvni pritisak je veličina pritiska na krv usled srčanog pumpanja i otpora arterijskih zidova.
Postoje dve vrste pritiska: maksimalni i minimalni. Maksimalni pritisak nastaje kada se leva srčana komora zgrči; on se zove sistolični ili gornji pritisak. Minimalni pritisak nastaje neposredno pre sledećeg otkucaja srca — naziva se dijastolični ili donji pritisak.
Za merenje krvnog pritiska lekar se obično služi jednim aparatom u kome se nalazi živin stub koji pod pritiskom raste ili pada. Pritisak se očitava u milimetrima visine živinog stuba. Prosečan sistolični pritisak mlade osobe iznosi oko 120 milimetara živinog stuba. Dijastolični pritisak iznosi oko 80 milimetara živinog stuba. Ove brojke se obično iskazuju kao 120/80.
Kada je krvni pritisak u ovim granicama, on obezbeđuje redovno snabdevanje organizma krvlju ne vršeći suvišan pritisak na zidove krvnih sudova. Ali postoje mnoga odstupanja od ovih vrednosti koja mogu da budu sasvim normalna.
Sa godinama, krvni pritisak postepeno raste sve dok u šezdesetoj godini života ne dostigne oko 140/87. Mnogi činioci utiču na krvni pritisak. Gojazne osobe često imaju viši pritisak nego osobe čija je telesna težina normalna. Zabrinutost, naprezanje, pa čak i položaj tela mogu da utiču na visinu krvnog pritiska.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Srce je, kao što već znamo, pumpa koja izbacuje u krvotok krv što kruži kroz naše telo. Kada se leva komora srca zgrči, krv se potiskuje u arterije koje se šire da bi prihvatile pristiglu krv.
Ali arterije imaju mišićni sloj koji pruža otpor ovom pritisku i tako se iz njih krv istiskuje u manje sudove tela. Krvni pritisak je veličina pritiska na krv usled srčanog pumpanja i otpora arterijskih zidova.
Postoje dve vrste pritiska: maksimalni i minimalni. Maksimalni pritisak nastaje kada se leva srčana komora zgrči; on se zove sistolični ili gornji pritisak. Minimalni pritisak nastaje neposredno pre sledećeg otkucaja srca — naziva se dijastolični ili donji pritisak.
Za merenje krvnog pritiska lekar se obično služi jednim aparatom u kome se nalazi živin stub koji pod pritiskom raste ili pada. Pritisak se očitava u milimetrima visine živinog stuba. Prosečan sistolični pritisak mlade osobe iznosi oko 120 milimetara živinog stuba. Dijastolični pritisak iznosi oko 80 milimetara živinog stuba. Ove brojke se obično iskazuju kao 120/80.
Kada je krvni pritisak u ovim granicama, on obezbeđuje redovno snabdevanje organizma krvlju ne vršeći suvišan pritisak na zidove krvnih sudova. Ali postoje mnoga odstupanja od ovih vrednosti koja mogu da budu sasvim normalna.
Sa godinama, krvni pritisak postepeno raste sve dok u šezdesetoj godini života ne dostigne oko 140/87. Mnogi činioci utiču na krvni pritisak. Gojazne osobe često imaju viši pritisak nego osobe čija je telesna težina normalna. Zabrinutost, naprezanje, pa čak i položaj tela mogu da utiču na visinu krvnog pritiska.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta je puls? (Biologija)
Šta je puls?
Verovatno vam je stotinu puta opipavan puls. Sasvim je jednostavno opipati sopstveni ili tuđi puls.
Ruka se stavlja u opušteni položaj sa palcem okrenutim naviše. Medicinska sestra kažiprstom opipava puls na prednjoj strani ručnog zgloba u blizini palca. Otkucaji pulsa se broje jedan minut. Puls može isto tako da se opipa i na gornjoj strani stopala, na slepoočnici i duž bočnih strana vrata. Šta se pri tom broji i šta se opipava? Brzina pulsa pokazuje kolika je brzina kojom srce kuca a opipava se koliki je približno pritisak u priboru za krvotok.
U toku rada srca nastaju pauze. Za vreme pauze, zid aorte se grči. Ovo grčenje nagoni višak krvi (upravo primljene iz srca) da nastavi put kroz pribor za krvotok. Naizmenično širenje i skupljanje ili pulsiranje stvara talas koji prolazi kroz celokupni sistem arterija u organizmu. Pulsiranje arterija, koje se može osetiti na bilo kojoj arteriji opipljivoj kroz kožu, naziva se puls.
Pošto puls zavisi od grčenja srca, on nam govori o brzini srčanog rada. Brzina pulsa zavisi od potreba organizma za krvlju. Mali organizmi gube više toplote nego veliki te im je potrebna i brža cirkulacija krvi. Zato brzina pulsa malih ptica iznosi skoro 200 otkucaja u minutu! Mačke imaju brzinu pulsa 130, ljudi oko 75, konj 35, a slon samo 25.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Verovatno vam je stotinu puta opipavan puls. Sasvim je jednostavno opipati sopstveni ili tuđi puls.
Ruka se stavlja u opušteni položaj sa palcem okrenutim naviše. Medicinska sestra kažiprstom opipava puls na prednjoj strani ručnog zgloba u blizini palca. Otkucaji pulsa se broje jedan minut. Puls može isto tako da se opipa i na gornjoj strani stopala, na slepoočnici i duž bočnih strana vrata. Šta se pri tom broji i šta se opipava? Brzina pulsa pokazuje kolika je brzina kojom srce kuca a opipava se koliki je približno pritisak u priboru za krvotok.
U toku rada srca nastaju pauze. Za vreme pauze, zid aorte se grči. Ovo grčenje nagoni višak krvi (upravo primljene iz srca) da nastavi put kroz pribor za krvotok. Naizmenično širenje i skupljanje ili pulsiranje stvara talas koji prolazi kroz celokupni sistem arterija u organizmu. Pulsiranje arterija, koje se može osetiti na bilo kojoj arteriji opipljivoj kroz kožu, naziva se puls.
Pošto puls zavisi od grčenja srca, on nam govori o brzini srčanog rada. Brzina pulsa zavisi od potreba organizma za krvlju. Mali organizmi gube više toplote nego veliki te im je potrebna i brža cirkulacija krvi. Zato brzina pulsa malih ptica iznosi skoro 200 otkucaja u minutu! Mačke imaju brzinu pulsa 130, ljudi oko 75, konj 35, a slon samo 25.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kako se određuju krvne grupe? (Biologija)
Kako se određuju krvne grupe?
Svi ljudi nemaju istu krv. To je tek nedavno otkriveno, a sve do tada se krv, u hitnim slučajevima, davala neposrednom transfuzijom bez obzira na takozvane krvne grupe. Zbog toga je polovini bolesnika bilo još gore a mnogi su i umrli.
Istraživanja novijeg datuma pokazala su da postoje različite krvne grupe. Za određivanje krvnih grupa potrebna su crvena krvna zrnca davaoca i serum primaoca krvi. Serum je jedan deo krvne plazme. Šta se dešava kad se pomeša krv različitih grupa? Ako se jedna kap krvi koja pripada jednoj grupi doda krvi ili serumu neke druge krvne grupe, crvena krvna zrnca se slepljuju i to se naziva aglutinacija. U takvom slučaju obično se crvena krvna zrnca raspadaju, odnosno, nastaje hemoliza krvi. Eto zbog čega je važno određivanje krvnih grupa. Pomoću probe aglutinacije utvrđeno je da kod ljudi postoje četiri krvne grupe: 0, A, B i AB.
Crvena krvna zrnca grupe 0 ne aglutiniraju sa serumom nijedne grupe. Drugim rečima, krv grupe 0 može se davati svakome za potrebe transfuzije, bez obzira na njegovu krvnu grupu. Zato su ljudi sa grupom 0 poznati kao opšti davaoci krvi. U grupi AB serum ne aglutinira crvena krvna zrnca, nijedne grupe, tako da osobe sa ovom krvnom grupom mogu da prime krv bilo koje grupe. To su opšti primaoci krvi.
Svi mi nasleđujemo krvnu grupu i ne možemo je u toku života promeniti. Zanimljivo je zapažanje da širom naše planete postoji izvestan raspored krvnih grupa. Od zapada Evrope ka istoku opada broj osoba sa krvnom grupom A, dok raste broj ljudi koji imaju grupu B. U Engleskoj, 43 procenta ljudi ima grupu A, u SSSR-u 30, a u Iranu samo 15.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Svi ljudi nemaju istu krv. To je tek nedavno otkriveno, a sve do tada se krv, u hitnim slučajevima, davala neposrednom transfuzijom bez obzira na takozvane krvne grupe. Zbog toga je polovini bolesnika bilo još gore a mnogi su i umrli.
Istraživanja novijeg datuma pokazala su da postoje različite krvne grupe. Za određivanje krvnih grupa potrebna su crvena krvna zrnca davaoca i serum primaoca krvi. Serum je jedan deo krvne plazme. Šta se dešava kad se pomeša krv različitih grupa? Ako se jedna kap krvi koja pripada jednoj grupi doda krvi ili serumu neke druge krvne grupe, crvena krvna zrnca se slepljuju i to se naziva aglutinacija. U takvom slučaju obično se crvena krvna zrnca raspadaju, odnosno, nastaje hemoliza krvi. Eto zbog čega je važno određivanje krvnih grupa. Pomoću probe aglutinacije utvrđeno je da kod ljudi postoje četiri krvne grupe: 0, A, B i AB.
Crvena krvna zrnca grupe 0 ne aglutiniraju sa serumom nijedne grupe. Drugim rečima, krv grupe 0 može se davati svakome za potrebe transfuzije, bez obzira na njegovu krvnu grupu. Zato su ljudi sa grupom 0 poznati kao opšti davaoci krvi. U grupi AB serum ne aglutinira crvena krvna zrnca, nijedne grupe, tako da osobe sa ovom krvnom grupom mogu da prime krv bilo koje grupe. To su opšti primaoci krvi.
Svi mi nasleđujemo krvnu grupu i ne možemo je u toku života promeniti. Zanimljivo je zapažanje da širom naše planete postoji izvestan raspored krvnih grupa. Od zapada Evrope ka istoku opada broj osoba sa krvnom grupom A, dok raste broj ljudi koji imaju grupu B. U Engleskoj, 43 procenta ljudi ima grupu A, u SSSR-u 30, a u Iranu samo 15.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta je to transfuzija krvi? (Biologija)
Šta je to transfuzija krvi?
Potreba za davanjem krvi javlja se iz mnogo razloga: ako je neko ranjen ili teško povređen, kada preti opasnost od smrti usled unutrašnjeg krvavljenja, zatim, ako je potrebno izvršiti operaciju a bolesnik je telesno iscrpljen, itd. Katkad je neophodno da se hitno nadoknadi izgubljena krv ili da se blagovremeno pojača otpornost. Ponekad pola litra ili litar krvi date u venu spasava život.
Ideja o transfuziji krvi nije nova. Još 1654. godine italijanski lekar Frančesko Foli pokušao je da izvrši transfuziju krvi sa jedne životinje na drugu. Docnije je bilo pokušaja transfuzije životinjske krvi ljudima, ali bez uspeha.
Danas je poznato da životinje jedne vrste ne prihvataju krv životinje neke druge vrste. Ona u suštini deluje kao otrov i uvek prouzrokuje smrt. Tek u toku prvog svetskog rata postignut je veliki napredak u oblasti davanja krvi. Tada se već znalo da se krv nekih ljudi ne može bez opasnosti davati drugim ljudima. To je dovelo do razvrstavanja krvi u četiri krvne grupe koje se određuju laboratorijskim metodama.
Krv davaoca mora da odgovara krvi primaoca, pa je zbog toga neophodno da se prethodno utvrdi krvna grupa i jednog i drugog. U bolnicama postoje takozvane „krvne banke“ u kojima se krv čuva na niskoj temperaturi, a daje se kada se ukaže potreba.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Potreba za davanjem krvi javlja se iz mnogo razloga: ako je neko ranjen ili teško povređen, kada preti opasnost od smrti usled unutrašnjeg krvavljenja, zatim, ako je potrebno izvršiti operaciju a bolesnik je telesno iscrpljen, itd. Katkad je neophodno da se hitno nadoknadi izgubljena krv ili da se blagovremeno pojača otpornost. Ponekad pola litra ili litar krvi date u venu spasava život.
Ideja o transfuziji krvi nije nova. Još 1654. godine italijanski lekar Frančesko Foli pokušao je da izvrši transfuziju krvi sa jedne životinje na drugu. Docnije je bilo pokušaja transfuzije životinjske krvi ljudima, ali bez uspeha.
Danas je poznato da životinje jedne vrste ne prihvataju krv životinje neke druge vrste. Ona u suštini deluje kao otrov i uvek prouzrokuje smrt. Tek u toku prvog svetskog rata postignut je veliki napredak u oblasti davanja krvi. Tada se već znalo da se krv nekih ljudi ne može bez opasnosti davati drugim ljudima. To je dovelo do razvrstavanja krvi u četiri krvne grupe koje se određuju laboratorijskim metodama.
Krv davaoca mora da odgovara krvi primaoca, pa je zbog toga neophodno da se prethodno utvrdi krvna grupa i jednog i drugog. U bolnicama postoje takozvane „krvne banke“ u kojima se krv čuva na niskoj temperaturi, a daje se kada se ukaže potreba.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zašto se krv zgrušava? (Biologija)
Zašto se krv zgrušava?
Mada zdrava osoba može da izgubi i čitavu trećinu ukupne količine svoje krvi pa ipak da ostane u životu, neprekidno krvavljenje ili gubitak krvi kada smo bolesni može da bude vrlo opasan.
Priroda nas je zaštitila od ove opasnosti time što je krv obdarila sposobnošću da se zgrušava. Ali, ako bi zgrušavanje nastalo u samom sistemu krvotoka, to bi moglo da bude isto toliko opasno. Kada se krv uspe u vrlo gladak ili podmazan stakleni sud, ona se neće zgrušati! Ako u krv uronite stakleni štapić, ona se opet neće zgrušati. Ali, kad biste uzeli drveni štapić, počelo bi zgrušavanje. Prema tome, izgleda da je potrebna neravna površina ili povreda krvnih sudova da bi počeo proces zgrušavanja krvi.
Najpre se u krvi pojavljuju vrlo fini konci jedne materije koja se zove fibrin. Ovi konci se pružaju u svim pravcima i obrazuju jednu vrstu mreže. Oni hvataju sva krvna zrnca kao što se u paukovu mrežu hvataju insekti. Na tom mestu krv prestaje da se kreće i pretvara se u neku vrstu jezerca sa ustajalim krvnim zrncima.
Fibrinski konci su čvrsti i vrlo elastični te drže krvna zrnca spojena u ugrušak. Ugrušak krvi je čep koji priroda stvara da bi nas zaštitila od gubitka krvi. Vreme zgrušavanja krvi nije isto kod svih ljudi. Ima ljudi čija se krv zgrušava veoma sporo ili se uopšte ne zgrušava. Ovo oboljenje se naziva hemofilija.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Mada zdrava osoba može da izgubi i čitavu trećinu ukupne količine svoje krvi pa ipak da ostane u životu, neprekidno krvavljenje ili gubitak krvi kada smo bolesni može da bude vrlo opasan.
Priroda nas je zaštitila od ove opasnosti time što je krv obdarila sposobnošću da se zgrušava. Ali, ako bi zgrušavanje nastalo u samom sistemu krvotoka, to bi moglo da bude isto toliko opasno. Kada se krv uspe u vrlo gladak ili podmazan stakleni sud, ona se neće zgrušati! Ako u krv uronite stakleni štapić, ona se opet neće zgrušati. Ali, kad biste uzeli drveni štapić, počelo bi zgrušavanje. Prema tome, izgleda da je potrebna neravna površina ili povreda krvnih sudova da bi počeo proces zgrušavanja krvi.
Najpre se u krvi pojavljuju vrlo fini konci jedne materije koja se zove fibrin. Ovi konci se pružaju u svim pravcima i obrazuju jednu vrstu mreže. Oni hvataju sva krvna zrnca kao što se u paukovu mrežu hvataju insekti. Na tom mestu krv prestaje da se kreće i pretvara se u neku vrstu jezerca sa ustajalim krvnim zrncima.
Fibrinski konci su čvrsti i vrlo elastični te drže krvna zrnca spojena u ugrušak. Ugrušak krvi je čep koji priroda stvara da bi nas zaštitila od gubitka krvi. Vreme zgrušavanja krvi nije isto kod svih ljudi. Ima ljudi čija se krv zgrušava veoma sporo ili se uopšte ne zgrušava. Ovo oboljenje se naziva hemofilija.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kakvu ulogu imaju bela krvna zrnca? (Biologija)
Kakvu ulogu imaju bela krvna zrnca?
Belih krvnih zrnaca ima u krvi skoro 900 puta manje nego crvenih.
Mada su crvena zrnca daleko brojnija u krvi i daju joj svoju boju, bela krvna zrnca imaju isto tako značajnu ulogu. Bela krvna zrnca se još nazivaju leukociti.
Najbrojniji leukociti su granulociti. Ove ćelije prelaze u krv i izlaze iz nje na onom mestu na kome su se sakupile klice ili gde je povređeno tkivo. Neke od njih, koje nazivamo neutrofili, uvlače u sebe bakterije i uništavaju ih. Leukociti stvaraju materije koje vare i omekšavaju mrtvo tkivo i obrazuju gnoj.
Druga bela krvna zrnca se zovu limfociti. Njihov broj se često povećava kada se u telu duže vreme održava neka infekcija. Ona su sastavni deo telesnog mehanizma za borbu protiv infekcija, tako da je njihova uloga, kao što vidite, veoma važna.
Treća vrsta belih krvnih zrnaca su monociti. Ove ćelije, zajedno sa drugim ćelijama u tkivima, imaju sposobnost da prihvataju delove mrtve materije. One mogu takođe da okruže neku materiju, kao što je prašina i da je spreče da dođe u dodir sa zdravim ćelijama tkiva.
Iako su bela krvna zrnca tako potrebna organizmu, ipak nije dobro kad ih ima suviše.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Belih krvnih zrnaca ima u krvi skoro 900 puta manje nego crvenih.
Mada su crvena zrnca daleko brojnija u krvi i daju joj svoju boju, bela krvna zrnca imaju isto tako značajnu ulogu. Bela krvna zrnca se još nazivaju leukociti.
Najbrojniji leukociti su granulociti. Ove ćelije prelaze u krv i izlaze iz nje na onom mestu na kome su se sakupile klice ili gde je povređeno tkivo. Neke od njih, koje nazivamo neutrofili, uvlače u sebe bakterije i uništavaju ih. Leukociti stvaraju materije koje vare i omekšavaju mrtvo tkivo i obrazuju gnoj.
Druga bela krvna zrnca se zovu limfociti. Njihov broj se često povećava kada se u telu duže vreme održava neka infekcija. Ona su sastavni deo telesnog mehanizma za borbu protiv infekcija, tako da je njihova uloga, kao što vidite, veoma važna.
Treća vrsta belih krvnih zrnaca su monociti. Ove ćelije, zajedno sa drugim ćelijama u tkivima, imaju sposobnost da prihvataju delove mrtve materije. One mogu takođe da okruže neku materiju, kao što je prašina i da je spreče da dođe u dodir sa zdravim ćelijama tkiva.
Iako su bela krvna zrnca tako potrebna organizmu, ipak nije dobro kad ih ima suviše.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta su crvena krvna zrnca? (Biologija)
Kad krv prolazi kroz pluća, kiseonik se vezuje sa hemoglobinom crvenog krvnog zrnca. Crveno krvno zrnce nosi kiseonik kroz arterije i kapilare svim ćelijama tela. Ugljen-dioksid iz ćelija tela odlazi kroz vene u pluća na isti način, kombinovan uglavnom sa hemoglobinom.
Odakle potiču ova zrnca? Očigledno, „fabrika“ u kojoj se stvara tako ogromna količina zrnaca — koštana srž — mora imati neverovatnu sposobnost proizvodnje — a naročito kada se uzme u obzir da se pre ili kasnije svako od ovih zrnaca raspada i zamenjuje novim! Jer crvena krvna zrnca žive samo oko četiri meseca a onda se raspadaju, većinom u slezini.
Čovečja koštana srž se prilagođava njegovim potrebama za kiseonikom. Na velikim visinama ona proizvodi više crvenih krvnih zrnaca, a na malim visinama manje. Ljudi koji žive na planinskim vrhovima mogu da imaju skoro dvostruko veći broj crvenih krvnih zrnaca nego ljudi koji žive na obali mora!
Broj i veličina crvenih krvnih zrnaca jednog živog bića zavise od njegove potrebe za kiseonikom. Crvi nemaju krvnih zrnaca. Hladnokrvne životinje — vodozemci — imaju velika i relativno malobrojna krvna zrnca u svojoj krvi. Male, toplokrvne životinje koje žive u planinskim predelima imaju najveći broj crvenih krvnih zrnaca.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Odakle potiču ova zrnca? Očigledno, „fabrika“ u kojoj se stvara tako ogromna količina zrnaca — koštana srž — mora imati neverovatnu sposobnost proizvodnje — a naročito kada se uzme u obzir da se pre ili kasnije svako od ovih zrnaca raspada i zamenjuje novim! Jer crvena krvna zrnca žive samo oko četiri meseca a onda se raspadaju, većinom u slezini.
Čovečja koštana srž se prilagođava njegovim potrebama za kiseonikom. Na velikim visinama ona proizvodi više crvenih krvnih zrnaca, a na malim visinama manje. Ljudi koji žive na planinskim vrhovima mogu da imaju skoro dvostruko veći broj crvenih krvnih zrnaca nego ljudi koji žive na obali mora!
Broj i veličina crvenih krvnih zrnaca jednog živog bića zavise od njegove potrebe za kiseonikom. Crvi nemaju krvnih zrnaca. Hladnokrvne životinje — vodozemci — imaju velika i relativno malobrojna krvna zrnca u svojoj krvi. Male, toplokrvne životinje koje žive u planinskim predelima imaju najveći broj crvenih krvnih zrnaca.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta je krvna plazma? (Biologija)
Šta je krvna plazma?
Od ukupne količine krvi, otprilike 55 procenata sačinjava plazma, bistra, bledožućkasta tečnost. Posle jela, male loptice masti lebde u plazmi i ona dobija mlečni izgled. Zato ne treba jesti pre uzimanja krvi za pregled.
Plazma je kao reka koja prenosi materije važne za život: svarene hranljive materije od zidova tankog creva do telesnih tkiva, a takođe suvišne materije iz tkiva u bubrege.
Ali, to je samo jedan deo posla koji obavlja plazma. Ona prenosi antitela koja stvaraju otpornost prema bolestima. hormone koji regulišu razne funkcije tela i deo ugljen-dioksida iz tkiva u pluća. Plazma sadrži nekoliko stotina različitih materija.
Pored ovih materija. Plazma sadrži vodu — oko 91 procenat, belančevine — 7, i mineralne soli — 0,9. Soli i belančevine su vrlo važne za održavanje potrebne ravnoteže između vode u tkivima i u krvi. Mineralne soli u plazmi vrše i druge životno značajne funkcije. Plazma dobija mineralne soli iz hrane koju unosimo.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Od ukupne količine krvi, otprilike 55 procenata sačinjava plazma, bistra, bledožućkasta tečnost. Posle jela, male loptice masti lebde u plazmi i ona dobija mlečni izgled. Zato ne treba jesti pre uzimanja krvi za pregled.
Plazma je kao reka koja prenosi materije važne za život: svarene hranljive materije od zidova tankog creva do telesnih tkiva, a takođe suvišne materije iz tkiva u bubrege.
Ali, to je samo jedan deo posla koji obavlja plazma. Ona prenosi antitela koja stvaraju otpornost prema bolestima. hormone koji regulišu razne funkcije tela i deo ugljen-dioksida iz tkiva u pluća. Plazma sadrži nekoliko stotina različitih materija.
Pored ovih materija. Plazma sadrži vodu — oko 91 procenat, belančevine — 7, i mineralne soli — 0,9. Soli i belančevine su vrlo važne za održavanje potrebne ravnoteže između vode u tkivima i u krvi. Mineralne soli u plazmi vrše i druge životno značajne funkcije. Plazma dobija mineralne soli iz hrane koju unosimo.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta je krv? (Biologija)
Šta je krv?
Krv je tečnost neophodna za život. Ona teče kroz arterije, kapilare i vene našeg tela, a sastoji se od tečnog dela koji se zove plazma i krvnih zrnaca koja plove u plazmi. U telu odrasle osobe ima oko 6,5 litara krvi.
Krv je najsavršeniji prenosni sistem: ona donosi hranu i kiseonik svakoj ćeliji, odnosi štetne proizvode, raznosi hormone i druge materije, pomaže organizmu da se bori protiv infekcije i da podešava telesnu tollotu.
Krvnih zrnaca ima tri vrste. To su: crvena krvna zrnca, koja daju krvi crvenu boju i prenose kiseonik, bela krvna zrnca, kojih ima nekoliko vrsta i čiji je zadatak da se bore protiv infekcije, i najzad, krvne pločice koje pomažu zgrušavanje krvi i na taj način sprečavaju suvišno krvavljenje i gubitak krvi iz povređenog krvnog suda.
Sva krvna zrnca stvaraju se u koštanoj srži. Ako pogledate otvorenu kost, videćete u njenoj šupljini crvenkasto-sivu sunđerastu materiju. Pod mikroskopom u njoj se vidi mreža krvnih sudova i vlakana vezivnog tkiva, između kojih se nalaze bezbrojne, krupne ćelije srži gde se stvaraju krvna zrnca.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Krv je tečnost neophodna za život. Ona teče kroz arterije, kapilare i vene našeg tela, a sastoji se od tečnog dela koji se zove plazma i krvnih zrnaca koja plove u plazmi. U telu odrasle osobe ima oko 6,5 litara krvi.
Krv je najsavršeniji prenosni sistem: ona donosi hranu i kiseonik svakoj ćeliji, odnosi štetne proizvode, raznosi hormone i druge materije, pomaže organizmu da se bori protiv infekcije i da podešava telesnu tollotu.
Krvnih zrnaca ima tri vrste. To su: crvena krvna zrnca, koja daju krvi crvenu boju i prenose kiseonik, bela krvna zrnca, kojih ima nekoliko vrsta i čiji je zadatak da se bore protiv infekcije, i najzad, krvne pločice koje pomažu zgrušavanje krvi i na taj način sprečavaju suvišno krvavljenje i gubitak krvi iz povređenog krvnog suda.
Sva krvna zrnca stvaraju se u koštanoj srži. Ako pogledate otvorenu kost, videćete u njenoj šupljini crvenkasto-sivu sunđerastu materiju. Pod mikroskopom u njoj se vidi mreža krvnih sudova i vlakana vezivnog tkiva, između kojih se nalaze bezbrojne, krupne ćelije srži gde se stvaraju krvna zrnca.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta su arterije, vene i kapilari? (Biologija)
Šta su arterije, vene i kapilari?
Nigde u svetu ne postoji sistem transporta čiji se učinak može uporediti sa učinkom sistema za krvotok u čovečjem telu.
Veliki putevi i auto-putevi svih vrsta povezuju velike gradove da bi u njih mogla da se dopremi hrana i drugi potreban materijal. Takvi veliki putevi u telu su arterije — sudovi koji odvode krv iz srca, i vene, kroz koje se krv vraća u srce.
Međutim, i malim gradovima i selima takođe su potrebni hrana i snabdevanje. Mali putevi i ulice dopiru do sela i kuća, kao što kapilari u čovečjem telu dopiru do najmanje ćelije.
Arterije leže duboko u tkivima, osim u predelu ručnog zgloba, na gornjoj strani stopala, na slepoočnici i na bočnim stranama vrata. Na ma kom od ovih mesta može se opipati puls, što je za lekara veoma važno.
Najveće arterije imaju zaliske na mestu na kome izlaze iz srca. Ove sudove grade mnoga elastična vlakna i mišići koji mogu da se šire i skupljaju. Arterijska krv je svetlocrvene boje i kreće se kroz arterije u talasima.
Vene leže bliže površini kože; krv je u njima tamnije boje i kreće se ravnomernije; one imaju zaliske na određenim rastojanjima celom dužinom svoga toka.
Daleko od srca, u svim delovima tela, veliki krvni sudovi postaju sićušni, tanki kao vlas, i zovu se kapilari. Kapilar je 50 puta tanji od najtanje čovečje vlasi! On je tako tanak da krvna zrnca prolaze kroz kapilar samo jedno za drugim, što znači da krv prolazi kroz kapilare vrlo sporo.
Šta se događa kada krv protiče kroz neki kapilar? Krv ne napušta kapilar, ali zid kapilara je vrlo tanak i sastoji se od samo jednog sloja ćelija. Kroz ovaj zid krv predaje svoj kiseonik okolnim tkivima, a zauzvrat prima ugljen-dioksid koji oslobađaju tkiva oko tog kapilara. Istovremeno iz krvi prelaze druge materije koje obezbeđuju ishranu tkiva, a štetni proizvodi ulaze u kapilar.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Nigde u svetu ne postoji sistem transporta čiji se učinak može uporediti sa učinkom sistema za krvotok u čovečjem telu.
Veliki putevi i auto-putevi svih vrsta povezuju velike gradove da bi u njih mogla da se dopremi hrana i drugi potreban materijal. Takvi veliki putevi u telu su arterije — sudovi koji odvode krv iz srca, i vene, kroz koje se krv vraća u srce.
Međutim, i malim gradovima i selima takođe su potrebni hrana i snabdevanje. Mali putevi i ulice dopiru do sela i kuća, kao što kapilari u čovečjem telu dopiru do najmanje ćelije.
Arterije leže duboko u tkivima, osim u predelu ručnog zgloba, na gornjoj strani stopala, na slepoočnici i na bočnim stranama vrata. Na ma kom od ovih mesta može se opipati puls, što je za lekara veoma važno.
Najveće arterije imaju zaliske na mestu na kome izlaze iz srca. Ove sudove grade mnoga elastična vlakna i mišići koji mogu da se šire i skupljaju. Arterijska krv je svetlocrvene boje i kreće se kroz arterije u talasima.
Vene leže bliže površini kože; krv je u njima tamnije boje i kreće se ravnomernije; one imaju zaliske na određenim rastojanjima celom dužinom svoga toka.
Daleko od srca, u svim delovima tela, veliki krvni sudovi postaju sićušni, tanki kao vlas, i zovu se kapilari. Kapilar je 50 puta tanji od najtanje čovečje vlasi! On je tako tanak da krvna zrnca prolaze kroz kapilar samo jedno za drugim, što znači da krv prolazi kroz kapilare vrlo sporo.
Šta se događa kada krv protiče kroz neki kapilar? Krv ne napušta kapilar, ali zid kapilara je vrlo tanak i sastoji se od samo jednog sloja ćelija. Kroz ovaj zid krv predaje svoj kiseonik okolnim tkivima, a zauzvrat prima ugljen-dioksid koji oslobađaju tkiva oko tog kapilara. Istovremeno iz krvi prelaze druge materije koje obezbeđuju ishranu tkiva, a štetni proizvodi ulaze u kapilar.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kako krv cirkuliše? (Biologija)
Kako krv cirkuliše?
Sasvim uprošćeno rečeno, krv cirkuliše zato što je srce potiskuje kao pumpa. Arterije i vene su cevi kroz koje se krv raznosi. Krv struji i prenosi kiseonik iz pluća i hranljive materije iz organa za varenje u ostale delove tela, a odnosi ugljen-dioksid i nepotrebne materije iz tkiva.
Krvni sudovi su u stvari dva sistema cevi, od kojih je jedan veliki, a drugi mali. Nazivamo ih: veliki i mali krvotok. Oba su povezana sa srcem, „pumpom“, ali međusobno nisu spojena. Mali krvotok vodi od srca do pluća i nazad, a veliki ide iz srca u razne delove tela i vraća se opet u srce.
Krvni sudovi se zovu arterije, vene i kapilari. Arterije odnose krv iz srca, a vene je tamo vraćaju. Kapilari su mreža najsitnijih krvnih sudova koja povezuje venski i arterijski krvotok.
A sada reč-dve o „pumpi“ — srcu. Ono se može uporediti sa dvojnom zgradom na sprat. Spratu odgovaraju desna i leva pretkomora, a prizemlju desna i leva komora.
Postoje „vrata“ zvana zalisci između pretkomore i komore na svakoj strani, ali nijedna između dveju „kuća“. Postoje isto tako izlazna vrata obeju komora koja vode u arterije i ulazna vrata koja vode iz vena u pretkomore. Sva vrata u zdravom srcu dobro se zatvaraju, zato što krv, jednom istisnuta iz srca, ne sme da se vrati kroz isti otvor. Zalisci se otvaraju i zatvaraju sa svakim udarom srca.
Ako bismo pratili put krvi kroz celo telo, zapazili bismo ovo: krv sa kiseonikom iz pluća dolazi u levu pretkomoru (na „sprat“). Odatle prelazi u levu komoru (u „prizemlje“), a zatim u jednu veliku arteriju koja se zove aorta. Ona sa svojim granama odvodi krv u sve organe i delove tela.
Kroz kapilare krv prelazi iz najmanjih arterija u najmanje vene. Odatle teče sve većim i većim venama, a iz creva, slezine, i želuca prolazi prvo kroz jetru i najzad se sva krv sakuplja u desnoj pretkomori srca. Odatle prelazi u desnu komoru, a iz nje u arterije koje vode u pluća. Tamo se ona oslobađa ugljen-dioksida i izvesnog dela vode, a umesto toga uzima kiseonik. Tada je spremna da se vrati u levu pretkomoru i čitav proces počinje iznova.
Srce odrasle osobe ima veličinu stisnute pesnice, a teži oko 300 grama, pa ipak, ono za 24 časa proizvede energiju dovoljnu da se podigne oko 70 tona ili jedna lokomotiva na 33 cm iznad zemlje!
U toku dana srce se 100.000 puta zgrči i opusti. Srce odraslog muškarca za 24 časa ispumpa 16,5 litara krvi.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Sasvim uprošćeno rečeno, krv cirkuliše zato što je srce potiskuje kao pumpa. Arterije i vene su cevi kroz koje se krv raznosi. Krv struji i prenosi kiseonik iz pluća i hranljive materije iz organa za varenje u ostale delove tela, a odnosi ugljen-dioksid i nepotrebne materije iz tkiva.
Krvni sudovi su u stvari dva sistema cevi, od kojih je jedan veliki, a drugi mali. Nazivamo ih: veliki i mali krvotok. Oba su povezana sa srcem, „pumpom“, ali međusobno nisu spojena. Mali krvotok vodi od srca do pluća i nazad, a veliki ide iz srca u razne delove tela i vraća se opet u srce.
Krvni sudovi se zovu arterije, vene i kapilari. Arterije odnose krv iz srca, a vene je tamo vraćaju. Kapilari su mreža najsitnijih krvnih sudova koja povezuje venski i arterijski krvotok.
A sada reč-dve o „pumpi“ — srcu. Ono se može uporediti sa dvojnom zgradom na sprat. Spratu odgovaraju desna i leva pretkomora, a prizemlju desna i leva komora.
Postoje „vrata“ zvana zalisci između pretkomore i komore na svakoj strani, ali nijedna između dveju „kuća“. Postoje isto tako izlazna vrata obeju komora koja vode u arterije i ulazna vrata koja vode iz vena u pretkomore. Sva vrata u zdravom srcu dobro se zatvaraju, zato što krv, jednom istisnuta iz srca, ne sme da se vrati kroz isti otvor. Zalisci se otvaraju i zatvaraju sa svakim udarom srca.
Ako bismo pratili put krvi kroz celo telo, zapazili bismo ovo: krv sa kiseonikom iz pluća dolazi u levu pretkomoru (na „sprat“). Odatle prelazi u levu komoru (u „prizemlje“), a zatim u jednu veliku arteriju koja se zove aorta. Ona sa svojim granama odvodi krv u sve organe i delove tela.
Kroz kapilare krv prelazi iz najmanjih arterija u najmanje vene. Odatle teče sve većim i većim venama, a iz creva, slezine, i želuca prolazi prvo kroz jetru i najzad se sva krv sakuplja u desnoj pretkomori srca. Odatle prelazi u desnu komoru, a iz nje u arterije koje vode u pluća. Tamo se ona oslobađa ugljen-dioksida i izvesnog dela vode, a umesto toga uzima kiseonik. Tada je spremna da se vrati u levu pretkomoru i čitav proces počinje iznova.
Srce odrasle osobe ima veličinu stisnute pesnice, a teži oko 300 grama, pa ipak, ono za 24 časa proizvede energiju dovoljnu da se podigne oko 70 tona ili jedna lokomotiva na 33 cm iznad zemlje!
U toku dana srce se 100.000 puta zgrči i opusti. Srce odraslog muškarca za 24 časa ispumpa 16,5 litara krvi.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zašto možemo da stojimo uspravno? (Biologija)
Zašto možemo da stojimo uspravno?
Uspravno stajanje i hodanje na dve noge najveća je veština kojom je čovek ovladao. Ona mora da se nauči. Ako bi nam četvoronožni gost sa druge planete došao u posetu, on bi se divio našoj sposobnosti da hodamo na dve noge. Kada bi to i sam pokušao, trebalo bi mu dosta vremena da nauči ovu veštinu, baš kao i nama kada smo bili mali.
Kad stojimo mirno, stalno vršimo pokrete za održavanje ravnoteže: premeštamo težinu s jedne noge na drugu a pritisak na zglobove i mišići usmeravaju telo da se pomeri na ovu ili onu stranu.
Da bismo održavali ravnotežu kada stojimo mirno, stalno radi oko 300 mišića u našem telu. Zbog toga smo umorni kada duže stojimo. U stvari, stajanje je rad.
U hodanju, mi ne koristimo samo veštinu održavanja ravnoteže već i dve prirodne sile. Prva je vazdušni pritisak. Naša butna kost odgovara udubljenju zgloba kuka tako savršeno da u ovom zglobu postoji vakuum. Vazdušni pritisak pomaže da se ovaj spoj drži čvrsto. Zahvaljujući tome noga je spojena za telo tako da se njena težina ne oseća.
Druga prirodna sila koju koristimo kad hodamo je sila Zemljine teže. Pošto mišići podignu nogu, sila Zemljine teže je povlači naniže i noga slobodno visi, kao klatno.
Kada vidite kako se akrobata šeta po zategnutom konopcu, održavajući ravnotežu, zapamtite da on obavlja istu, samo mnogo težu veštinu kao i vi kada stojite ili hodate. On je to morao da vežba dugo, dugo vremena.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Uspravno stajanje i hodanje na dve noge najveća je veština kojom je čovek ovladao. Ona mora da se nauči. Ako bi nam četvoronožni gost sa druge planete došao u posetu, on bi se divio našoj sposobnosti da hodamo na dve noge. Kada bi to i sam pokušao, trebalo bi mu dosta vremena da nauči ovu veštinu, baš kao i nama kada smo bili mali.
Kad stojimo mirno, stalno vršimo pokrete za održavanje ravnoteže: premeštamo težinu s jedne noge na drugu a pritisak na zglobove i mišići usmeravaju telo da se pomeri na ovu ili onu stranu.
Da bismo održavali ravnotežu kada stojimo mirno, stalno radi oko 300 mišića u našem telu. Zbog toga smo umorni kada duže stojimo. U stvari, stajanje je rad.
U hodanju, mi ne koristimo samo veštinu održavanja ravnoteže već i dve prirodne sile. Prva je vazdušni pritisak. Naša butna kost odgovara udubljenju zgloba kuka tako savršeno da u ovom zglobu postoji vakuum. Vazdušni pritisak pomaže da se ovaj spoj drži čvrsto. Zahvaljujući tome noga je spojena za telo tako da se njena težina ne oseća.
Druga prirodna sila koju koristimo kad hodamo je sila Zemljine teže. Pošto mišići podignu nogu, sila Zemljine teže je povlači naniže i noga slobodno visi, kao klatno.
Kada vidite kako se akrobata šeta po zategnutom konopcu, održavajući ravnotežu, zapamtite da on obavlja istu, samo mnogo težu veštinu kao i vi kada stojite ili hodate. On je to morao da vežba dugo, dugo vremena.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zašto idemo ukrug kad se izgubimo? (Biologija)
Zašto idemo ukrug kad se izgubimo?
Evo sigurnog načina da dobijete opkladu! Predložite nekom od vaših drugova da vezanih očiju ide duž trotoara, ali da pri tom ne pređe ivičnjak. On će sigurno izgubiti opkladu jer će uskoro početi da ide ukrug!
Ljudi koji se izgube u magli ili snežnoj mećavi često idu ukrug satima, zamišljajući da idu u određenom pravcu. Posle nekog vremena stižu tačno na ono mesto odakle su pošli.
Zašto ne možemo da idemo pravo bez pomoći naših očiju? Zato što je naše telo asimetrično. To znači da ne postoji savršena ravnoteža između naše leve i naše desne strane. Ako se posmatrate u ogledalu, primetićete da vam je desna polovina lica jače razvijena od leve. Na primer, desni obraz je ispupčeniji, a usta, oko i uho na jednoj strani lica su oštrije oblikovani. Srce je na levoj strani a jetra na desnoj. Skelet našeg tela je takođe asimetričan. Kičma nije savršeno prava. Naša bedra i naša stopala nisu ista na jednoj kao i na drugoj strani. Sve to znači da je struktura mišića u našem organizmu asimetrična i da nije u savršenoj ravnoteži.
Pošto se naši mišići na desnoj strani razlikuju od mišića na levoj, to utiče na način hoda, na naš korak. Kada zatvorimo oči, kontrola našeg koraka zavisi od mišića i strukture našeg tela a jedna strana nas goni da zaokrenemo u nekom pravcu. Na kraju idemo ukrug.
Ovo se ne odnosi samo na noge, već i na ruke. Vršene su provere u kojima su ljudi zavezanih očiju pokušavali da voze automobil u pravoj liniji. Posle otprilike 20 sekundi svaka testirana osoba je počinjala da vozi izvan druma! Zato širom otvorite oči kad idete peške ili vozite auto!
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Evo sigurnog načina da dobijete opkladu! Predložite nekom od vaših drugova da vezanih očiju ide duž trotoara, ali da pri tom ne pređe ivičnjak. On će sigurno izgubiti opkladu jer će uskoro početi da ide ukrug!
Ljudi koji se izgube u magli ili snežnoj mećavi često idu ukrug satima, zamišljajući da idu u određenom pravcu. Posle nekog vremena stižu tačno na ono mesto odakle su pošli.
Zašto ne možemo da idemo pravo bez pomoći naših očiju? Zato što je naše telo asimetrično. To znači da ne postoji savršena ravnoteža između naše leve i naše desne strane. Ako se posmatrate u ogledalu, primetićete da vam je desna polovina lica jače razvijena od leve. Na primer, desni obraz je ispupčeniji, a usta, oko i uho na jednoj strani lica su oštrije oblikovani. Srce je na levoj strani a jetra na desnoj. Skelet našeg tela je takođe asimetričan. Kičma nije savršeno prava. Naša bedra i naša stopala nisu ista na jednoj kao i na drugoj strani. Sve to znači da je struktura mišića u našem organizmu asimetrična i da nije u savršenoj ravnoteži.
Pošto se naši mišići na desnoj strani razlikuju od mišića na levoj, to utiče na način hoda, na naš korak. Kada zatvorimo oči, kontrola našeg koraka zavisi od mišića i strukture našeg tela a jedna strana nas goni da zaokrenemo u nekom pravcu. Na kraju idemo ukrug.
Ovo se ne odnosi samo na noge, već i na ruke. Vršene su provere u kojima su ljudi zavezanih očiju pokušavali da voze automobil u pravoj liniji. Posle otprilike 20 sekundi svaka testirana osoba je počinjala da vozi izvan druma! Zato širom otvorite oči kad idete peške ili vozite auto!
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zašto se zamaramo? (Biologija)
Zašto se zamaramo?
Zamor možemo da smatramo nekom vrstom trovanja. Kada mišići našeg tela rade, stvara se mlečna kiselina. Ako se ta kiselina ukloni iz zamorenog mišića, on je osposobljen da ponovo radi.
U toku dana mi se „trujemo“ mlečnom kiselinom. Postoje i druge materije koje telo stvara u toku rada mišića. Takve materije zovemo otrovi zamora. One se prenose kroz telo krvlju, tako da zamor ne osećamo samo u mišićima već u celom telu, a naročito u mozgu.
Naučni ogledi o zamoru dali su neke zanimljive rezultate. Ako se jedan pas zamori do potpune iscrpenosti i sna, a onda se njegova krv ubrizga drugom psu, taj drugi pas će odmah postati umoran i zaspaće. Ako se, naprotiv, umornom psu da transfuzija krvi odmornog, budnog psa, on će se odmah probuditi i neće više osećati zamor.
Zamor nije samo hemijski proces, nego i biološki. Mi ne možemo jednostavno da „uklonimo“ zamor, jer je neophodno obezbediti odmor ćelijama našeg tela, da bi se obnovile i osposobile za rad. Prema tome, zamor je signal koji upozorava da je telu potreban odmor za obnavljanje telesne energije.
Međutim, ima nešto veoma zanimljnvo u procesu odmaranja. Neko ko je satima naporno radio za pisaćim stolom neće zaželeti da legne kada se umori, nego će hteti da prošeta! Ili, kada deca dođu zamorena iz škole, ona neće leći da se odmore nego će otrčati da se igraju.
Ovo se može objasnigi na sledeći način: ako je zamoren samo deo tela, na primer mozak, oči, ruke ili noge, najbolji način da se taj deo osveži je aktiviranje ostalih delova tela. Kretanje pojačava disanje, ubrzava cirkulaciju krvi i rad žlezda, a štetne materije odlaze iz zamorenih delova. Ali, ako je neko potpuno iscrpljen, najbolji odmor je san.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zamor možemo da smatramo nekom vrstom trovanja. Kada mišići našeg tela rade, stvara se mlečna kiselina. Ako se ta kiselina ukloni iz zamorenog mišića, on je osposobljen da ponovo radi.
U toku dana mi se „trujemo“ mlečnom kiselinom. Postoje i druge materije koje telo stvara u toku rada mišića. Takve materije zovemo otrovi zamora. One se prenose kroz telo krvlju, tako da zamor ne osećamo samo u mišićima već u celom telu, a naročito u mozgu.
Naučni ogledi o zamoru dali su neke zanimljive rezultate. Ako se jedan pas zamori do potpune iscrpenosti i sna, a onda se njegova krv ubrizga drugom psu, taj drugi pas će odmah postati umoran i zaspaće. Ako se, naprotiv, umornom psu da transfuzija krvi odmornog, budnog psa, on će se odmah probuditi i neće više osećati zamor.
Zamor nije samo hemijski proces, nego i biološki. Mi ne možemo jednostavno da „uklonimo“ zamor, jer je neophodno obezbediti odmor ćelijama našeg tela, da bi se obnovile i osposobile za rad. Prema tome, zamor je signal koji upozorava da je telu potreban odmor za obnavljanje telesne energije.
Međutim, ima nešto veoma zanimljnvo u procesu odmaranja. Neko ko je satima naporno radio za pisaćim stolom neće zaželeti da legne kada se umori, nego će hteti da prošeta! Ili, kada deca dođu zamorena iz škole, ona neće leći da se odmore nego će otrčati da se igraju.
Ovo se može objasnigi na sledeći način: ako je zamoren samo deo tela, na primer mozak, oči, ruke ili noge, najbolji način da se taj deo osveži je aktiviranje ostalih delova tela. Kretanje pojačava disanje, ubrzava cirkulaciju krvi i rad žlezda, a štetne materije odlaze iz zamorenih delova. Ali, ako je neko potpuno iscrpljen, najbolji odmor je san.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kako rade naši mišići? (Biologija)
Kako rade naši mišići?
U nekim delovima tela postoje ćelije koje mogu da se zgrče ili opuste; to su mišićne ćelije. Ima ih dve vrste: glatke i poprečnoprugaste.
Glatki mišići se nalaze u mnogim delovima tela i pomažu rad skoro svih organa: skupljaju i šire zenicu oka, regulišu disanje, omogućuju rad creva, itd. Grčenje glatkih mišića je snažno, ali sporo.
Tamo gde je potrebno brzo kretanje nalaze se ćelije poprečnoprugastih mišića. Svi mišići koji pokreću naše udove su poprečnoprugasti.
U čovečjem telu ima 639 mišića. Mišići su u stvari mesnati delovi tela. Meso kupljeno kod mesara je poprečnoprugasti mišić. Mišići su raznih veličina i različitog oblika. U mišiću srednje veličine ima oko deset miliona mišićnih ćelija, a u celom telu oko šest milijardi mišićnih ćelija!
Svaka od ovih šest milijardi mišićnih ćelija je nalik na motor sa deset cilindara poređanih u jedan red. Cilindri su sićušne kutije koje sadrže tečnost. Mišić se grči kada mozak šalje poruku ovim sićušnim kutijama. Za delić sekunde tečnost u ovakvoj sićušnoj kutiji se zgušnjava; a zatim ponovo postaje tečna. Tako dolazi do grčenja i opuštanja mišića.
Mišići u našem telu koje možemo svesno da pokrećemo su poprečnoprugasti. Glatki mišići (na primer, oni koji učestvuju u varenju) rade nezavisno od naše volje. Kada je mišić podstaknut na akciju, on reaguje brzo: može da se zgrči za manje od desetine sekunde. Ali pre nego što stigne da se opusti, stiže druga poruka. On se grči i opet grči. Grčenja nastaju tako brzo da se stapaju u jednu radnju, što se izražava nesmetanim i neprekidnim radom mišića.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
U nekim delovima tela postoje ćelije koje mogu da se zgrče ili opuste; to su mišićne ćelije. Ima ih dve vrste: glatke i poprečnoprugaste.
Glatki mišići se nalaze u mnogim delovima tela i pomažu rad skoro svih organa: skupljaju i šire zenicu oka, regulišu disanje, omogućuju rad creva, itd. Grčenje glatkih mišića je snažno, ali sporo.
Tamo gde je potrebno brzo kretanje nalaze se ćelije poprečnoprugastih mišića. Svi mišići koji pokreću naše udove su poprečnoprugasti.
U čovečjem telu ima 639 mišića. Mišići su u stvari mesnati delovi tela. Meso kupljeno kod mesara je poprečnoprugasti mišić. Mišići su raznih veličina i različitog oblika. U mišiću srednje veličine ima oko deset miliona mišićnih ćelija, a u celom telu oko šest milijardi mišićnih ćelija!
Svaka od ovih šest milijardi mišićnih ćelija je nalik na motor sa deset cilindara poređanih u jedan red. Cilindri su sićušne kutije koje sadrže tečnost. Mišić se grči kada mozak šalje poruku ovim sićušnim kutijama. Za delić sekunde tečnost u ovakvoj sićušnoj kutiji se zgušnjava; a zatim ponovo postaje tečna. Tako dolazi do grčenja i opuštanja mišića.
Mišići u našem telu koje možemo svesno da pokrećemo su poprečnoprugasti. Glatki mišići (na primer, oni koji učestvuju u varenju) rade nezavisno od naše volje. Kada je mišić podstaknut na akciju, on reaguje brzo: može da se zgrči za manje od desetine sekunde. Ali pre nego što stigne da se opusti, stiže druga poruka. On se grči i opet grči. Grčenja nastaju tako brzo da se stapaju u jednu radnju, što se izražava nesmetanim i neprekidnim radom mišića.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zašto su zglobovi pokretni? (Biologija)
Zašto su zglobovi pokretni?
Da u telu nemamo zglobova, ne bismo mogli da se krećemo. Morali bismo uvek da ležimo potpuno nepomično, nesposobni da pokrenemo glavu, da hodamo, da podignemo ruke ili pokrenemo samo jedan prst! A sve to možemo zahvaljujući zglobovima.
Svuda gde se dve kosti klizaju jedna preko druge nalazi se zglob. Zglob omogućuje kostima da se nesmetano pokreću uz veoma malo trenje, zato što su krajevi kostiju prekriveni hrskavicom, tako da se kosti u stvari ne taru jedna o drugu. Osim toga, u zglobu se nalazi beličasta tečnost gusta kao živo belance, sinovijalna tečnost; ona ima ulogu ulja za podmazivanje mašine, jer smanjuje trenje. Kada zglob miruje, stvara se vrlo malo sinovijalne tečnosti i zglob zaista postaje škriputav.
U čovečjem telu nalaze se četiri vrste zglobova: kuglasti, jajasti, zglobovi u obliku šarke i rotacioni zglobovi. Zglob ramena, koji je kuglast, ima najveću pokretljivost od svih zglobova u telu. Zato možemo da pokrećemo ruku u svim pravcima. Zglob kuka je najveći kuglasti zglob, ali zato što je dublji nema tako veliku pokretljivost.
Druga vrsta je jajast zglob. Takav zglob ima jajastu površinu koja se uvlači u odgovarajuću duplju. Jedan oblik ove vrste je sedlast zglob, kod koga kosti mogu da se kreću samo u dva pravca, kao konjanik u sedlu. Ovu vrstu zglobova imamo u kičmi, koja može da se savija samo u dva pravca, napred i s jedne strane na drugu.
Treća vrsta zglobova je zglob u obliku šarke. Tu kosti mogu da se kreću samo napred i nazad u jednoj ravni, kao vrata ili perorez. Zglobovi između članaka prstiju su zglobovi-šarke.
Četvrta vrsta je rotacioni zglob. On omogućuje kostima da se okreću. Rotacioni zglob imamo na bazi lobanje tako da možemo da okrećemo glavu, a zglob u laktu nam omogućuje da okrenemo ključ u bravi.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Da u telu nemamo zglobova, ne bismo mogli da se krećemo. Morali bismo uvek da ležimo potpuno nepomično, nesposobni da pokrenemo glavu, da hodamo, da podignemo ruke ili pokrenemo samo jedan prst! A sve to možemo zahvaljujući zglobovima.
Svuda gde se dve kosti klizaju jedna preko druge nalazi se zglob. Zglob omogućuje kostima da se nesmetano pokreću uz veoma malo trenje, zato što su krajevi kostiju prekriveni hrskavicom, tako da se kosti u stvari ne taru jedna o drugu. Osim toga, u zglobu se nalazi beličasta tečnost gusta kao živo belance, sinovijalna tečnost; ona ima ulogu ulja za podmazivanje mašine, jer smanjuje trenje. Kada zglob miruje, stvara se vrlo malo sinovijalne tečnosti i zglob zaista postaje škriputav.
U čovečjem telu nalaze se četiri vrste zglobova: kuglasti, jajasti, zglobovi u obliku šarke i rotacioni zglobovi. Zglob ramena, koji je kuglast, ima najveću pokretljivost od svih zglobova u telu. Zato možemo da pokrećemo ruku u svim pravcima. Zglob kuka je najveći kuglasti zglob, ali zato što je dublji nema tako veliku pokretljivost.
Druga vrsta je jajast zglob. Takav zglob ima jajastu površinu koja se uvlači u odgovarajuću duplju. Jedan oblik ove vrste je sedlast zglob, kod koga kosti mogu da se kreću samo u dva pravca, kao konjanik u sedlu. Ovu vrstu zglobova imamo u kičmi, koja može da se savija samo u dva pravca, napred i s jedne strane na drugu.
Treća vrsta zglobova je zglob u obliku šarke. Tu kosti mogu da se kreću samo napred i nazad u jednoj ravni, kao vrata ili perorez. Zglobovi između članaka prstiju su zglobovi-šarke.
Četvrta vrsta je rotacioni zglob. On omogućuje kostima da se okreću. Rotacioni zglob imamo na bazi lobanje tako da možemo da okrećemo glavu, a zglob u laktu nam omogućuje da okrenemo ključ u bravi.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kako zarasta prelomljena kost? (Biologija)
Kako zarasta prelomljena kost?
Čovečja kost je toliko jaka da je pravo čudo da se uopšte ikad prelomi! Kost može da nosi teret 30 puta veći nego što može cigla. Najjača kost u čovečjem telu je donja vilica. Ona može da izdrži teret od oko 1.600 kg!
Pa ipak, kost se nekad lomi usled dejstva jake sile. Svaki prelom kosti ima naziv, zavisno od toga kako je kost slomljena. Ako je naprsla samo na jednom delu svoje površine, tako da su krajevi i dalje spojeni, onda je to naprslina ili nepotpun prelom. Ako je kost potpuno prelomljena na dva dela, to je prost ili običan prelom. Kada je slomljena na više od dva dela, to je složen prelom. Najzad, ako delovi probiju mišiće i kožu tako da prelomljena kost štrči kroz kožu, to je otvoren prelom.
Nameštanje delova prelomljene kosti slično je lepljenju komada slomljenog tanjirića. Delovi slomljene kosti moraju se namestiti jedan uz drugi tako da se dodiruju. Ali, lekar ne upotrebljava nikakav lepak. Ćelije vezivnog tkiva koštanih delova umnožavaju se i povezuju ih međusobno.
Koštano tkivo ima veliku sposobnost da se samo obnavlja. Kod preloma kosti, njeni delovi i meko tkivo, mišići i krvni sudovi, oko preloma su razderani i povređeni. Jedan deo povređenog tkiva izumire. Cela okolina preloma, koja sadrži koštane okrajke i meko tkivo, natopljena je zgrušanom krvlju i limfom.
Samo nekoliko časova posle preloma, mlade ćelije vezivnog tkiva počinju da se pojavljuju u ovoj zgrušanoj masi. To je prvi korak u zarastanju preloma. Ove ćelije se brzo umnožavaju i uskoro zatim u njima se nagomilava kalcijum. U toku 72 do 96 časova posle preloma one obrazuju tkivo koje povezuje krajeve kosti.
U novostvorenom tkivu taloži se više kalcijuma no obično. Kalcijum pomaže da se ponovo obrazuje tvrda kost, koja se postepeno u toku nekoliko meseci razvija u normalnu kost. Kod preloma udova obično se stavlja gipsani zavoj, čime se sprečava pokretanje kosti a prelomljeni delovi se dodiruju.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Čovečja kost je toliko jaka da je pravo čudo da se uopšte ikad prelomi! Kost može da nosi teret 30 puta veći nego što može cigla. Najjača kost u čovečjem telu je donja vilica. Ona može da izdrži teret od oko 1.600 kg!
Pa ipak, kost se nekad lomi usled dejstva jake sile. Svaki prelom kosti ima naziv, zavisno od toga kako je kost slomljena. Ako je naprsla samo na jednom delu svoje površine, tako da su krajevi i dalje spojeni, onda je to naprslina ili nepotpun prelom. Ako je kost potpuno prelomljena na dva dela, to je prost ili običan prelom. Kada je slomljena na više od dva dela, to je složen prelom. Najzad, ako delovi probiju mišiće i kožu tako da prelomljena kost štrči kroz kožu, to je otvoren prelom.
Nameštanje delova prelomljene kosti slično je lepljenju komada slomljenog tanjirića. Delovi slomljene kosti moraju se namestiti jedan uz drugi tako da se dodiruju. Ali, lekar ne upotrebljava nikakav lepak. Ćelije vezivnog tkiva koštanih delova umnožavaju se i povezuju ih međusobno.
Koštano tkivo ima veliku sposobnost da se samo obnavlja. Kod preloma kosti, njeni delovi i meko tkivo, mišići i krvni sudovi, oko preloma su razderani i povređeni. Jedan deo povređenog tkiva izumire. Cela okolina preloma, koja sadrži koštane okrajke i meko tkivo, natopljena je zgrušanom krvlju i limfom.
Samo nekoliko časova posle preloma, mlade ćelije vezivnog tkiva počinju da se pojavljuju u ovoj zgrušanoj masi. To je prvi korak u zarastanju preloma. Ove ćelije se brzo umnožavaju i uskoro zatim u njima se nagomilava kalcijum. U toku 72 do 96 časova posle preloma one obrazuju tkivo koje povezuje krajeve kosti.
U novostvorenom tkivu taloži se više kalcijuma no obično. Kalcijum pomaže da se ponovo obrazuje tvrda kost, koja se postepeno u toku nekoliko meseci razvija u normalnu kost. Kod preloma udova obično se stavlja gipsani zavoj, čime se sprečava pokretanje kosti a prelomljeni delovi se dodiruju.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Čemu služi kalcijum u kostima? (Biologija)
Čemu služi kalcijum u kostima?
Telo prosečnog čoveka sadrži oko 1,5 kg kalcijuma. Pretežni deo ovog kalcijuma nalazi se u kostima kao glavni deo koštane mase.
Građu kostiju mogli bismo uporediti s armiranim betonom. Kost ima vlakna koja se zovu kolagena vlakna, slična savitljivim gvozdenim žicama koje se stavljaju u armirani beton. Kalcijum čini masu kojom su okružena kolagena vlakna.
Količina kalcijuma u našim kostima menja se sa godinama života. U toku prve godine života, kosti deteta imaju veoma malo kalcijuma i vrlo su savitljive. Dete može da se savija u svim mogućim pravcima a da ne slomi nijednu kost. Ali kad čovek dostigne 80 godina starosti, njegove kosti mogu da sadrže skoro 80 procenata kalcijuma i da budu lako lomljive.
Maloj deci dajemo da piju dosta mleka između ostalog i zato što je mleko veoma bogato kalcijumom, a mladim organizmima je, razume se, potrebno mnogo kalcijuma. Jedan litar kravljeg mleka sadrži nešto više od 1,5 g kalcijuma. Sir, mlaćenica i jogurt isto tako sadrže velike količine kalcijuma.
U onim delovima sveta gde kalcijuma nema dovoljno u hrani, ljudi nemaju zdrave zube i često pate od preloma kostiju.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Telo prosečnog čoveka sadrži oko 1,5 kg kalcijuma. Pretežni deo ovog kalcijuma nalazi se u kostima kao glavni deo koštane mase.
Građu kostiju mogli bismo uporediti s armiranim betonom. Kost ima vlakna koja se zovu kolagena vlakna, slična savitljivim gvozdenim žicama koje se stavljaju u armirani beton. Kalcijum čini masu kojom su okružena kolagena vlakna.
Količina kalcijuma u našim kostima menja se sa godinama života. U toku prve godine života, kosti deteta imaju veoma malo kalcijuma i vrlo su savitljive. Dete može da se savija u svim mogućim pravcima a da ne slomi nijednu kost. Ali kad čovek dostigne 80 godina starosti, njegove kosti mogu da sadrže skoro 80 procenata kalcijuma i da budu lako lomljive.
Maloj deci dajemo da piju dosta mleka između ostalog i zato što je mleko veoma bogato kalcijumom, a mladim organizmima je, razume se, potrebno mnogo kalcijuma. Jedan litar kravljeg mleka sadrži nešto više od 1,5 g kalcijuma. Sir, mlaćenica i jogurt isto tako sadrže velike količine kalcijuma.
U onim delovima sveta gde kalcijuma nema dovoljno u hrani, ljudi nemaju zdrave zube i često pate od preloma kostiju.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Od čega se sastoje kosti? (Biologija)
Od čega se sastoje kosti?
Čvrstina normalnih, zdravih čovečjih kostiju je neverovatna. Kosti moraju da budu jake, jer one čine kostur, ili skelet, na koji se oslanja celo telo. Kosti se po obliku i veličini razlikuju, zavisno od vrste životinje kojoj pripadaju. Ribe i male ptice imaju sitne kosti. Slon ima kosti koje teže nekoliko stotina kilograma!
Sve kosti su sličnog sastava. Kost je tvrda, sivkastobele boje; dve trećine koštanog tkiva čine neorganske, ili mineralne materije, naročito fosfatni kreč. Ovo daje kostima tvrdinu, ali ih istovremeno čini lomljivim. Preostalu trećinu kosti čini organska materija. Ona daje kostima čvrstinu i otpornost prema prelomima. Središte kosti je sunđerasto i ispunjeno koštanom srži. Jedan deo koštane srži je skladište masti, a u drugom delu te srži stvaraju se krvna zrnca. U kostima se nalazi i mala količina vode, koja postepeno nestaje sa starenjem organizma. Što je u kostima manje vode, to je količina mineralnih materija veća, usled čega kosti postaju lomljivije i sporije srastaju posle preloma
Čvrstina normalnih, zdravih čovečjih kostiju je neverovatna. Kosti moraju da budu jake, jer one čine kostur, ili skelet, na koji se oslanja celo telo. Kosti se po obliku i veličini razlikuju, zavisno od vrste životinje kojoj pripadaju. Ribe i male ptice imaju sitne kosti. Slon ima kosti koje teže nekoliko stotina kilograma!
Sve kosti su sličnog sastava. Kost je tvrda, sivkastobele boje; dve trećine koštanog tkiva čine neorganske, ili mineralne materije, naročito fosfatni kreč. Ovo daje kostima tvrdinu, ali ih istovremeno čini lomljivim. Preostalu trećinu kosti čini organska materija. Ona daje kostima čvrstinu i otpornost prema prelomima. Središte kosti je sunđerasto i ispunjeno koštanom srži. Jedan deo koštane srži je skladište masti, a u drugom delu te srži stvaraju se krvna zrnca. U kostima se nalazi i mala količina vode, koja postepeno nestaje sa starenjem organizma. Što je u kostima manje vode, to je količina mineralnih materija veća, usled čega kosti postaju lomljivije i sporije srastaju posle preloma
Kakva je uloga skeleta? (Biologija)
Kakva je uloga skeleta?
Ljudski skelet ima dvostruku ulogu: služi kao oslonac tela i štiti nežne organe.
Skelet, pretežno sastavljen od kostiju, održava čoveka u uspravnom položaju. Beba se rađa sa 270 malih, prilično mekih kostiju u svom skeletu, dok odrasla osoba obično ima 206 kostiju, zato što neke kosti kasnije srastaju. Kosti se međusobno dodiruju u zglobovima.
Skelet glave čini čvrst koštani svod lobanje koji štiti mozak od povreda. Grudni koš štiti srce i pluća. Kičma je u stvari niz malih kostiju — pršljenova, koji u sredini imaju otvor i obrazuju kanal u kome je smeštena kičmena moždina. U donjem delu kičme pršljenovi srastaju i obrazuju jednu kost koja je umetnuta između dve bedrene kosti.
Kost je živa i raste dok je čovek mlad. Na primer, butna kost može da utrostruči svoju dužinu od rođenja do zrelog doba. Kako kosti rastu u dužinu, istovremeno im se povećava i čvrstina zahvaljujući kalcijumu i drugim mineralima koji se u njima nagomilavaju. Pošto je kost živa, ona mora na neki način da se hrani. Spoljna površina kosti je pokrivena pokosnicom u kojoj se nalaze mnogi krvni sudovi koji donose hranu do koštanih ćelija.
Ljudski skelet ima dvostruku ulogu: služi kao oslonac tela i štiti nežne organe.
Skelet, pretežno sastavljen od kostiju, održava čoveka u uspravnom položaju. Beba se rađa sa 270 malih, prilično mekih kostiju u svom skeletu, dok odrasla osoba obično ima 206 kostiju, zato što neke kosti kasnije srastaju. Kosti se međusobno dodiruju u zglobovima.
Skelet glave čini čvrst koštani svod lobanje koji štiti mozak od povreda. Grudni koš štiti srce i pluća. Kičma je u stvari niz malih kostiju — pršljenova, koji u sredini imaju otvor i obrazuju kanal u kome je smeštena kičmena moždina. U donjem delu kičme pršljenovi srastaju i obrazuju jednu kost koja je umetnuta između dve bedrene kosti.
Kost je živa i raste dok je čovek mlad. Na primer, butna kost može da utrostruči svoju dužinu od rođenja do zrelog doba. Kako kosti rastu u dužinu, istovremeno im se povećava i čvrstina zahvaljujući kalcijumu i drugim mineralima koji se u njima nagomilavaju. Pošto je kost živa, ona mora na neki način da se hrani. Spoljna površina kosti je pokrivena pokosnicom u kojoj se nalaze mnogi krvni sudovi koji donose hranu do koštanih ćelija.
среда, 17. март 2010.
Šta izaziva ćelavost? (Biologija)
Šta izaziva ćelavost?
Postoji više različitih vrsta ćelavosti, ali u većini slučajeva to je stanje pred kojim je čovek nemoćan, i kome jednostavno nema leka.
Ljudi svašta govore o ćelavosti: da je ona znak starenja, znak neuobičajene inteligencije, ili pak znak neuobičajene tuposti. Ali svaka vrsta ćelavosti, u stvari, znači da čovek gubi kosu.
Kod ćelavosti koju najčešće srećemo kosa počinje da opada na slepoočnicama, ili se ćela pojavljuje na temenu glave. To je najteža vrsta ćelavosti protiv koje se ne može ništa zato što je obično nasleđena. Na naslednost ove ćelavosti utiče pol. Ona se javlja češće kod muškaraca nego kod žena. Vrlo često žene nose gen ćelavosti i prenose ga na svoju decu. Kada se pojavi ćelavost, najbolje što čovek može da učini jeste da se na nju navikne.
Prerana ćelavost može da se pojavi kod ljudi još u dvadeset petoj godini, pa čak i ranije. Jedan od uzroka ove ćelavosti može da bude nedovoljna briga o kosi, nedovoljna higijena kože glave, a ponekad i poremećaj ravnoteže polnih hormona.
Ćelavost se nekada javlja kao znak infekcija ili drugih bolesnih stanja. U takvim slučajevima, kada čovek ozdravi, kosa može ponovo da poraste. Iznenadni gubitak kose može da bude posledica tifusa, šarlaha, gripa i drugih ozbiljnih infekcija.
Postepeni gubitak kose ili proređivanje kose može da bude prouzrokovano nedovoljno sadržajnom ishranom ili poremećajem nekih žlezda. I naravno, ćelavost može da nastane kao posledica poremećaja u samoj koži, kao što su povrede ili bolesti kože glave.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Kako raste dlaka? (Biologija)
Kako raste dlaka?
Da li ste znali da kosa, dlaka i nokti imaju isto poreklo? Razvijaju se iz rožastog sloja kože.
Dlaka nastaje tako što se stvara malo udubljenje u koži u vidu stubića koji se spušta u potkožni sloj. Tako se obrazuje koren buduće dlake. Iz korena počinje da niče začetak dlake, zatim on prolazi kroz sve slojeve kože i pojavljuje se kao stabljika dlake koja štrči iznad kože.
U korenu dlake nalaze se četiri različita sloja ćelija. One se dele, umnožavaju i probijaju naviše prema površini, sve do vrha dlake. Na površini dlake ove ćelije postepeno postaju rožaste, slične ćelijama površinskog sloja kože.
Površinske ćelije dlake su spljoštene i oblažu njenu srž. Ove ćelije su poređane kao crepovi na krovu, naslagane jedna preko druge. Uz ćelije korena nalaze se i velike okrugle masne ćelije od kojih potiču materije za izgradnju dlake. Uzgred da kažemo, koren dlake je neka vrsta zavrtnja utisnutog u potkožno tkivo. On ne može da se iščupa. Zato, kad istrgnete dlaku, vi ne iščupate i njen koren.
Brzina kojom kosa raste je izmerena i utvrđeno je da iznosi oko 1,5 cm mesečno.
Kad bi sva kosa i dlaka na telu rasla u vidu jedne jedine vlasi, umesto što raste u vidu mnogobrojnih vlasi, mogli biste da shvatite koliko ukupno dlake stvara vaše telo. Ovakva jedinstvena vlas bi rasla brzinom od 2 cm y minutu i na kraju godine dostigla bi dužinu od 48 kilometara.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Zašto na koži rastu dlake? (Biologija)
Zašto na koži rastu dlake?
Kao što je perje glavno obeležje ptica, tako je dlaka obeležje sisara. Zašto sisari imaju dlaku? Iz mnogo raznih razloga. Da vidimo neke od njih.
Glavni zadatak dlake je da čuva toplotu tela. U tropskim krajevima međutim, ona ima suprotnu ulogu. Neke tropske životinje su zaštićene svojim krznom od direktnih sunčevih zrakova.
Vrlo duga dlaka na nekim delovima tela obično ima neku posebnu ulogu. Na primer, griva može da štiti vrat životinje od zuba njenih neprijatelja; rep može da služi za odbranu od insekata; „ćuba“ na glavi mužjaka privlači ženku. Oštre bodlje, koje su, u stvari, skupljeni pramenovi dlake, omogućuju morskom prasetu da se brani od neprijatelja. Dlaka može isto tako da služi i kao organ za dodir. Brkovi mačke imaju posebne živce koji brzo reaguju na dodir.
Eto, vidite da dlaka kod različitih sisara može da ima različitu ulogu. A kod čoveka? Znamo da veoma lepa kosa može da učini ženu privlačnom za muškarce. Ali moramo pretpostaviti da je kosa kod ljudi nekada imala veći praktični značaj nego što ga ima danas.
Kad se dete rodi ono je prekriveno vrlo mekim paperjastim dlačicama. Njih uskoro zamenjuju tanane malje po telu i meka kosa koju vidimo kod sve dece. Zatim dolazi doba puberteta i ovaj dlakavi pokrivač se menja u konačni kosmati pokrivač koji imaju odrasli.
Razvoj ovoga konačnog kosmatog pokrivača regulišu polne žlezde. Pod uticajem rada muških polnih žlezda rastu brada, brkovi i dlake po telu, dok se rastenje kose usporava ili zaustavlja. Dejstvo ženskih polnih žlezda je suprotno. Rastenje kose se pojačava, a rastenje brade i dlaka po telu se zaustavlja. Zato žene nemaju bradu.
Ove razlike u rastenju dlake kod muškaraca i kod žena zovemo „sekundarne seksualne karakteristike“. To su druge po redu odlike po kojima se razlikuju dva pola.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Šta je to albinizam? (Biologija)
Šta je to albinizam?
Albinizam je nedostatak mrkog pigmenta — melanina, a takvu osobu nazivamo albinos. Na ovu pojavu može da se naiđe i u Africi, tako da su crnci u tom slučaju belji od belaca.
Obojenost kože, kose, očiju, itd. kod čoveka je posledica međusobnog delovanja različitih materija u njegovom telu. Jedno su materije koje predstavljaju osnovu buduće boje, a drugo su encimi koji na tu osnovu deluju. Ako neko nema jednu od ovih dveju materija ili je njihov odnos poremećen, nastaje albinizam. Naziv potiče od latinske reči albus, što znači beo.
Albinos ima oči ružičaste boje, zbog crvenila krvi u mrežnjači oka. Oči albinosa su veoma osetljive na svetlost. Zato oni stalno trepću i drže delimično spuštene očne kapke.
Dlake po telu i kosa albinosa su bele boje. Čak su i tkiva u telu bela, na primer mozak i kičmena moždina.
Spomenimo da albinizam postoji ne samo kod ljudi već i kod svih vrsta životinja. Pronađen je i kod ptica.
Albinizam može delimično da se nasledi. Mnogi ljudi nisu albinosi ali prenose osobine albinizma na svoju decu.
Albinosi su verovatno beli miševi, pacovi i zečevi, koje svi dobro poznajemo. Ima ljudi koji su videli vevericu albinos, pa čak i žirafu albinos!
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Zašto postoje različite boje ljudske kože? (Biologija)
Zašto postoje različite boje ljudske kože?
Ljudi čija je koža najbelja žive na severu Evrope. To su nordijci. Oni čija je koža najcrnja nastanjuju zapadnu Afriku. Stanovništvo južne Azije odlikuje se mrko-žutom bojom kože. Međutim, većina stanovnika naše planete nema ni belu ni crnu, niti žutu kožu, već bezbroj nijansi između svetlog i tamnog.
Šta prouzrokuje obojenost kože, kose i očiju kod ljudi? Razlozi leže u mnogim hemijskim procesima koji se odigravaju u našem telu. U kožnim tkivima postoje izvesne osnove za boje koje nazivamo hromogeni, a koje su u stvari bezbojne. Kada izvesni encimi deluju na ove osnove za boje, dobija se određena boja kože.
Bez prisustva supstancija koje daju boju, čovečja koža je sivobeličasta. Boja ljudske kože zavisi od tri obojene materije ili pigmenta koji se nalaze u čovečjem telu. Prva od ovih materija je melanin, smeđe boje. Druga je karotin, materija koja ima žutu boju. Treća se zove hemoglobin i predstavlja crveno obojenu materiju koja se nalazi u krvi.
Boja kože zavisi od odnosa ove četiri boje: sivobeličaste, žute, mrke i crvene. Sve postojeće boje kože nastaju mešanjem ovih osnovnih boja.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Пријавите се на:
Постови (Atom)
